Moji preci su bili gusari na glasu

Aleksandar Nikolić | 06. 12. 2009. - 00:00h | Komentara: 1

Najznačajnija ličnost i najveća zvezda pozorišta koju sam imao priliku lično da upoznam je Piter Bruk. Ima sitne plave oči koje vas laserski snimaju do zadnje ćelije u glavi. Govori tiho, jednostavno, sugestivno, pa ne da priliku sagovorniku da polemiše s njim. U toku razgovora s njim gubite predstavu o protoku vremena, a posle razgovora ste oduševljeni njime a razočarani sobom. Osećate se kao da vas je žednog preveo preko vode, kaže u ispovesti za „Blic nedelje“ profesor Vladimir Jevtović, kod kojeg su veštinu glume na FDU savladavali Sergej Trifunović, Vojin Ćetković, Nebojša Glogovac, Mirjana Joković...

Privilegija

S Brukom sam imao razgovore od oktobra 1982. do juna 1983. godine u Internacionalnom centru za istraživanje teatra, u pozorištu Buf di Nor u Parizu. Kao stipendista francuske vlade, celu školsku godinu imao sam privilegiju da u okviru rada na svojoj doktorskoj tezi „Glumac u teatru laboratorijumu“ razgovaram sa svim članovima Centra. Sa Piterom Brukom sam imao više razgovora od kojih je samo poslednji snimljen i objavljen kao poslednje poglavlje knjige „Siromašno pozorište“.

Palata Tripkovića

Moja majka Dobrinka Tripković je rođena u selu Bresničić kod Nove Plane ispod planine Jastrebac u blizini Prokuplja. Njena majka a moja baba Rumena udala se za dedu Radovana posle Prvog svetskog rata kada je u Srbiji bilo malo muških glava. Rumena je imala dvadeset i pet, a Radovan sedamnaest godina. Moja baba Rumena je odrasla u porodici Stojiljković koja je živela u susednom selu Mala Plana. Imala je tri sestre i četiri brata. Među njima je bio i Mladen–Madža Stojiljković, otac poznatog glumca Vlastimira–Đuze Stojiljkovića. Mladen se svojevremeno s porodicom doselio u Kruševac gde je bio načelnik u oblasti prosvete i vaspitanja. Tripkovići su poreklom s Kosova, ali je jedna grana porodičnog stabla te familije pronašla život u Crnoj Gori. U Dobroti pored Kotora i danas postoji Palata Tripkovića jer su moji preci učili za mornare u Perastu. Bili su gusari na glasu. Omiljeni grad na jadranskoj obali bio im je Trst u kojem se danas nalazi koncertna sala „Tripković“.

Otac i očuh

Posle mog rođenja 30. aprila 1947. godine u Zemunu, u mom matičnom listu pisalo je samo ime majke Dobrinke jer me je donela na svet u vanbračnoj vezi s uglednim filozofom i akademikom Mihajlom Markovićem. On je posle Drugog svetskog rata imao devojku koja je odbila njegovu prosidbu. Dok je ona bila u Sloveniji, Dobrinka i Mihajlo su započeli ljubavnu priču. Kada se Mihajlova devojka vratila iz Slovenije, on je odlučio da je ponovo zaprosi i ovoga puta ona je pristala. Mihajlo mi je priznao istinu tek kada sam napunio četrnaest godina, a ja sam u međuvremenu dobio sestru Branku i brata Zorana. Moja majka Dobrinka se kasnije udala za Batu Jevtovića koji me je usvojio 1951. godine. Bila je privilegija ući u porodicu Jevtović i biti potpuno ravnopravan unuk dede Tiosava, učitelja koji je živeo u selu Mojsinje kod Čačka. On je oženio levičarku Anu, sestru narodnog heroja Veljka Dugoševića.

Baba Rumena

Detinjstvo sam proveo u Zemunu u neposrednoj blizini komande Ratnog vazduhoplovstva. Kao dečkić imao sam ružnu naviku da s balkona stana na trećem spratu bacam stvari na ulicu. Voleo sam da idem kod baba Rumene na selo jer je tamo bilo puno vinograda, pa sam s drugarima povremeno organizovao krađu grožđa. Čuvari su nas dva puta uhvatili. Bio sam babin mezimac. Nikada i nikako me nije kaznila zbog mojih avantura po seoskim vinogradima.

Škola

Pripadam posleratnoj generaciji koja je podrazumevala rad kao pravi izbor u životu. U školi i van nje su nas od najranijeg doba motivisali da iskušavamo svoje talente i sposobnosti. Na raznolikim sekcijama u Domu pionira nastavnici su nas učili etičkim vrednostima, vodili na letovanja, zimovanja. Voleo sam muziku i svirao šest godina violinu u nižoj muzičkoj školi. Kao junior Atletskog kluba Partizan trčao sam na četiri stotine i osam stotina metara.

Upornost

Susret s atletikom u pubertetu ohrabrio me je da celog života ne odustajem pred izazovima i da uvek biram najteže zadatke. Jedino tako sam mogao da postignem najviše što mogu. Učestvovao sam na radnim akcijama na izgradnji autoputa i sređivanju Ade ciganlije i na taj način razvijao odnos prema kolektivu. Tamo sam vodio priredbe koje su se održavale na kraju napornih radnih dana. U Prvoj beogradskoj gimnaziji sam vodio razglasnu stanicu. Kasnije su sva tri moja sina, Rastko, Ivan i Jakov, pohađali Prvu beogradsku gimnaziji. U jednom momentu je Rastko kao profesor vodio dramsku sekciju koju je Jakov kao učenik prvog razreda pohađao. U svoje vreme sam i ja igrao i režirao u dramskoj sekciju u Prvoj beogradskoj gimnaziji, ali mi je gluma delovala prilično neozbiljno za životni poziv.

Filozofija

Bio sam četvrti razred gimnazije kada je profesor Vukadinović na času filozofije uhvatio nas nekoliko u neznanju. Pitao nas je nešto o filozofima u antičkoj Grčkoj. Momentalno je svima u odeljenju podelio jedinice u dnevnik. Sutradan je nas četvoro otišlo u Univerzitetsku biblioteku i iz udžbenika napisanih za studente filozofije naučilo mnogo više nego što je profesor Vukadinović od nas očekivao. Posle mature smo sve četvoro upisali filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Teatar Levo

Kada je Jovan Ristić u prostorijama Kulturno-umetničkog društva Lola osnovao Teatar Levo, prevario sam se i jednom sa drugarima otišao tamo da vidim kako funkcioniše to amatersko pozorište. Gluma me je brzo okupirala jer smo u tom podrumu u Resavskoj ulici broj 11 tri puta nedeljno igrali predstave pred pravom publikom. Postavljali smo Beketove komade, američke i domaće pisce.

Sezonac u Engleskoj

Studentska organizacija Beograda dobila je dopis od Asocijacije studenata Velike Britanije da se traže studenti iz istočnoevropskih zemalja za sezonski rad. Nas petoro je zgrabilo crveni pasoš i za nedelju dana smo bili u Engleskoj. Odveli su nas na farmu u okolini Kembridža na kojoj smo brali jabuke i jagode. U jednom momentu su me odredili da celu noć šmrkovima tople i hladne vode perem poljoprivredne mašine. U zoru kada sam izlazio iz hangara isplatili su mi četiri funte, što je za mene bilo pravo malo bogatstvo. Otišao sam autostopom do Stratforda, mesta gde se rodio Vilijam Šekspir, i deset dana gledao teatarske izvedbe njegovih komada. Posle toga sam se autostopom vratio u Beograd.

Studentski brak

Oženio sam se s Tatjanom Konevski 3. februara 1968. godine. U Teatru Levo ona je bila kostimograf. Tamo smo se upoznali i zavoleli. Bio je to studentski brak . Kada smo se venčali Tatjana je bila studentkinja Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. U šestom mesecu trudnoće učestvovala je u studentskim protestima u junu 1968. godine. Najsrećniji smo bili 18. avgusta iste godine kada nam se rodio prvi sin Rastko. Kasnije smo dobili Ivana i Jakova. Sa Tatjanom živim već četrdeset i tri godine.

Šezdeset osma

S nekoliko kolega sam kao student filozofije u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja organizovao tribine pod nazivom „Utorkom u dvanaest“. Tamo je svako mogao da kaže šta je hteo. Profesori su nas obilazili i nisu bili sigurni da li smo mi svesni kakvu vrstu socijalne diverzije za to vreme organizujemo. Na tim tribinama studenti su uglavnom protestovali protiv rata u Vijetnamu. Ispred Američkog kulturnog centra su se dogodile prve tuče studenata i policije. Studenti su bili nezadovoljni, kako se tada govorilo, razlikom između reči i dela. Bilo je očigledno da „crvena buržoazija“ ignoriše laganje, otimanje, korupciju i da nam je društvo ustrojeno poput dvorskog komunizma.

Proglas

Posle demonstracija i primene brutalne sile policije, 2. juna na Novom Beogradu u Studentskom gradu izdat je Proglas o studentskim demonstracijama i zahtevima. Trećeg juna u 15.30 u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja prvi je govorio Vlada Mijanović, student sociologije. Posle čitanja Proglasa on je predložio da zauzmemo fakultet do ispunjenja zahteva, što smo svi prihvatili. Ogroman broj ljudi iz javnog života se solidarisao sa studentima i tražio propusnice. Umetnici naročito. Sa drugarima sam nosio letke o studentskom protestu u konfekciju „Kluz“ i ostale velike fabrike.

Genijalan potez

Naša generacija je tada ponudila koncept socijalizma sa demokratskim likom i posle osam dana Tito nas je ubeđivao da smo u pravu i da treba da damo ispite i odemo na letovanje. Genijalan politički potez. Naravno, nijedan od naših zahteva nije sproveo u delo iako nam je obećao da će reforme otpočeti te jeseni. U narednih nekoliko decenija niko od učesnika protesta nije bio na nekoj odgovornoj funkciji.

Na FDU iz inata

U Tetar Levo je posle mene stigao Predrag Ejdus iz Dadova, ali i Petar Božović. Zvali smo ga Crni, a znali smo ga sa radnih akcija gde je dolazio isključivo da nas zafrkava dok naporno radimo. Njegova prva uloga u Teatru Levo bila je u „Ćelavoj pevačici“. Ja sam odabrao filozofiju, Peđa je otišao na prijemni za FDU i pao, a profesor Minja Dedić primio je Petra Božovića na glumu iako nije znao ceo tekst koji je govorio. Ta vest me je detinjasto povredila i iz inata sam otišao sledeće godine na prijemni na FDU. Planirao sam da konkurišem samo jednom i da ako me prime odmah napustim glumu i vratim se studijama filozofije. Glumu sam studirao i uz studije igrao s Ljubom Tadićem u „Odbrani Sokratovoj“ na scenama širom SFRJ. Kasnije sam doktorirao glumu i diplomirao filozofiju.

OZON na radiju

Uprava JDP nije uspevala da mladim glumcima stipendistima tačno napiše imena na plakatu koji najavljuje predstavu. Tako su Boro Stjepanović, Voja Brajović i Vladimir Jevtović postajali Boro Jevtović, Voja Stjepanović i Vladimir Brajović. Mene je to nerviralo. Planirali su da glumim Laerta u „Hamletu“ koji je režirao Stevo Žigon. On mi je doslovce rekao: „Uloga Laerta je važna i dajem vam je kao mladom glumcu samo zbog toga što su svi drugi zauzeti.“ To me je pogodilo kao maljem u čelo. Momentalno sam napustio JDP i otišao u Radio Beograd. Momčilo Baljak me je odveo na Drugi program gde sam vodio „Zeleni megaherc“ i „Putokaz“ a na Dvesta dvojci kod Nikole Mirkova „Omladinsko zabavište obično nedeljom“, skraćeno OZON. Uveo sam novu komunikaciju među radio slušaocima, poruke lične prirode koje su bile preteča današnjem SMS dopisivanju. Posle sam otišao na FDU da se bavim prosvetnim radom.

Čuvena klasa

Pedagogija čini od predavača čoveka odgovornog za sreću ili nesreću svojih studenata u životu. Profesor mora da ima skener kojim će moći da predvidi budućnost tih mladih ljudi. Na moju treću profesorsku klasu glume na FDU primio sam devetoro studenata. Milan Čučilović je trebalo da bude deseti član te klase, ali mi komisija nije dozvolila da ga primim. On je otišao na Akademiju u Novi Sad i postao odličan glumac. Kod mene na klasi su bili svi iz unutrašnjosti – Nebojša Glogovac, Boris Pingović, Danijela Ugrinović, Danijela Mihajlović, Danijela Kuzmanović, Karolina Cimeša, Nataša Ninković, Sergej Trifunović i Vojin Ćetković.

„Tračarenje“

Sergej je imao harizmu kada je publika prisutna, ali kad nje nema proces probanja na času je za njega bio težak i neizvestan. Vojin se bavio rukometom u srednjoj školi, a Glogovčev otac je sveštenik iz Hercegovine koji je došao u Pančevo. Vojin je posle tri semestra i nekih nesuglasica na klasi otišao za Kruševac s idejom da se više ne vrati glumi. Shvatio sam da kao sportista jako ceni trenera i tako sam se postavio prema njemu jer sam na akademiji ja bio njegov trener. Dao sam mu naslovnu ulogu u Molijerovom komadu „Žorž Darden“ iako to nikako nije očekivao. Poklonio sam mu poverenje i dres sa brojem deset. Rekao sam mu da me ne bruka i da ne bruka sebe. To ga je mnogo motivisalo i Vojin se vratio u igru. Sergej je na kraju druge godine jedva dobio šesticu jer je bio jako neodgovoran prema studijama. Dešavalo se da ga Vojin istuče u garderobi vežbaonice. Vojin je Sergeju bio kao stariji brat. Nebojšu sam zvao „hercegovački ris“ jer odakle god da je pao on se dobro dočekao. On je u stvari bio vođa klase. Kad god bismo negde igrali predstavu, posle nje cela klasa, umesto da priča o predstavi, pevala je iz sveg glasa.