UTISCI SA ZIMOVANJA  NA PLANINI TARI I LETOVANJA NA OSTRVU JAKLJAN

Goran Čobeljić

Dom pionira Beograda pamtim po uspešnom organizovanju zimovanja i letovanja i po njegovom čuvenom direktoru drugu Gaji (Radomiru Gajiću). Drug Gaja je bio pravi čovek na pravom mestu. Voleo je posao koji je radio i obavljao ga je sa strašću. Imao je izvanredne organizatorske sposobnosti, ogromnu energiju kojom je pokretao sve sa kojima je radio i saradjivao. Njegove zamisli su sprovodili vaspitači, difovci (uglavnom nastvnici fizičkog vaspitanja koji su završili Državni institut za fizičku kulturu-DIF i koji su bili zaduženi za sportske aktivnosti i sportska takmičenja), zatim drugo pomoćno osoblje, kuvarice i deca koja su iz svih krajeva naše zemlje dolazila da provedu raspust u organizaciji Doma pionira. Bio je veoma uspešan u tome da nas nauči disciplini, naročito radnoj disciplini i odgovornosti, organizovanosti, zajedništvu, drugarstvu. Učio nas je da volimo otadžbinu, naučio da pevamo himnu horski složno i snažno, pošto je i sam izvrsno pevao, kao i mnoge druge pesme iz raznih krajeva Jugoslavije. Bio je istovremeno i strog i nežan. Znao je da kaže: „da udarim-hoću!“, i da to učini kad proceni da je potrebno i korisno, ali i da nas pomiluje i pokrene na razne aktivnosti  lepim rečima.

Cela organizacija zimovanja u dečijem odmaralištu na Mitrovcu na planini Tari (planina Tara pripada nacionalnom parku i nalazi se u zapadnom delu Srbije),  koje je trajalo 2 nedelje i letovanja na Jakljanu (ostrvu u blizini Dubrovnika u Hrvatskoj), koje je trajalo po mesec dana u 2 smene, se zasnivala na nekom obliku pozitivnog takmičenja. Bili smo organizovani po grupama, postojao je „načelnik štaba“ odn. rukovodilac posebno izabran medju decom, koji je svaki dan čitao „dnevnu zapovest“ i plan rada za taj dan (pravio ga je sa svojim timom-štabom). Takmičenje se ogledalo u skupljanju bodova tokom celog raspusta, a grupa koja bi sakupila najviše bodova na kraju je proglašavana pobednikom. Biti član pobedničke grupe nije bila mala stvar. Svi smo se maksimalno zalagali i trudili da, u okviru svojih mogućnosti, doprinesemo sakupljanju što većeg broja bodova.  Sve se bodovalo: nameštanje kreveta, uspešnost u raznim takmičenjima spretnosti i znanja, kvizovima, maskenbalima, plesu, zimi pravljenju umetničkih figura od snega, sportskim takmičenjima (zimi u skijanju i stonom tenisu, a leti u plivanju, fudbalu, košarci, badmintonu, skokovima u vodu, atletskim disciplinama). Poseban značaj imala su tzv. posela, kada je svaka grupa trebalo da pripremi u oko 5 tačaka izvodjenje različitog programa. U okviru tih tačaka su se osmišljavali i izvodili, režirali i glumili kratki komadi, skečevi, recitovala se sopstvena ili poznata i nepoznata poezija, pevalo se, sviralo, imitiralo. Temeljno smo se pripremali za taj dogadjaj, koji je uvek imao neke nove ili stare junake i u kome smo se svi zajedno sjajno zabavljali i uživali. Tu su prve korake, u svojj budućoj uspešnoj karijeri napravili danas poznati reditelji, muzičari i glumci Srdjan-Djidja Karanović (filmski režiser), Zoran Simjanović (muzičar, kompozitor, klavijaturista), Branko Cvejić-Cveja (glumac, bivši direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta), Vladimir Jeftović-Selenitko (glumac i profesor glume na Fakukltetu dramskih umetnosti Univerziteta u Beogradu, koji je nažalost preminuo).

Sa svojim bratom Srdjanom, poznatijim kao Čobela (dok su mene zavli Čobela maldji umesto Goran), spadam medju one koji su najčešće išli na Taru i Jakljan u organizaciji Doma pionira Beograda. Ukupno smo išli devet puta, i to na Taru pet puta, na Jakljan tri puta i jednom na zimovanje na planinu Goč. Zahvaljujući našoj majci Ranki Stefanović-Čobeljić, moj brat i ja smo upoznali Dom pionira. Ona je pravilno procenjivala da decu od malena treba slati u zajednicu da se druže sa drugom decom iz raznih durštevnih slojeva i iz različitih krajeva zemlje i da se sami snalaze u novoj sredini. Prvi put smo išli na zimovanje na Taru 1960. godine, kada je moj brat imao 11, a ja 9 godina. Oduševljeni onim što smo doživeli i kako smo se proveli na tom zimovanju, nismo oklevali da animiramo i ubedima naše drugare iz komšiluka i iz škole, Zekiće (Čedomira-Čedu, Zorana i Ognjena-Ganju, koji na žalost nisu više medju živima), Musiće (Bećira-Baću, Mustafu-Muju i njihova sestru Pašu) i Stakiće (Petra-Pku i Stanislava-Caneta) da nam se pridruže. Od tada i svi oni su manje-više redovno provodili zimske i letnje raspuste sa nama na Tari i Jakljanu. Nažalost, ubrzo posle našeg poslednjeg zimovanja (koje je iz nekog razloga bilo organizovano na Goču umesto na Tari), kada je većina nas bila u prvom razredu gimnazije i po pravilima Doma pionira nakon tog uzrasta nismo više mogli da idemo sa njima, drug Gaja je razrešen dužnosti direktora Doma pionira Beograda (rasporedjen je na neku rukovodeću funkciju u Pionirski grad). Od tada, Dom pionira Beograda nije više bio onako uspešna organizacija kao nekada, a naš dragi i omiljeni drug Gaja je pao u zaborav. Postupkom njegove smene  izgubili su svi, Dom pionira kao organizacija, sam drug Gaja koji se ubrzo i penzionisao, a najviše deca-pioniri, koji su bili lišeni dragocenog iskustva zimovanja na Tari i letovanja na Jakljanu. Moje društvo je, ipak, godinama nakon te nesrećne promene, organizovalo uspešne  i nezaboravne dočeke nove godine na Mitrovcu na Tari, preko Doma pionira Beograda.

Pamtim mnogo lepih trenutaka i zabavnih dogadjaja sa zimovanja i letovanja na Tari i Jakljanu, gde sam se isticao u sastavljanju deseteraca, glumi u raznim skečevima, imitaciji Supila (našeg vaspitača- difovca) i osvajanju prvog mesta u badmintonu (u finalu sam savladao Roćka-Dimitrijavić Rodoljuba, danas uspešnog lekara-kardiologa u SAD). Opisaću jedan dogadjaj koji se desio na Jakljanu 1962. godine, kada je moj brat Srdjan bio izabran za načelnika štaba. U toku obaveznog poslepodnevnog odmora od 2h, koji smo zvali časovima očaja, kuvarice su pozvale mog druga (kasnije i kuma) Caneta (Stakić Stanislava) i mene (Gorana Čobeljića-Čobelu mladjeg) da kao dežurni ljuštimo krompire za večeru. Mi smo se prihvatili posla i uradili ga kako smo znali i umeli, bez posebnih instrukcija kuhinjskog osoblja. Posle izvesnog vremena pozvao nas je drug Gaja u kuhinju. Ja sam ušao u taj prostor prvi, a drug Gaja, koji je sedeo na stolici upitao nas je da li smo dobro obavili posao sa krompirom. Odgovorili smo potvrdno, a on je iznenada skočio iz stolice i iz zaleta mi je opalio šamarčinu, tako da sam se zaneo, a onda je nastavio da me udara sa svih strana. Dok sam se ja zbunjen teturao i polako dolazio sebi on je zatim skočio na Caneta, koji je bio viši od njega, i počeo da ga udara u predelu glave i ramena, praktično bezuspešno jer se Cane branio rukama videvši šta ga čeka. Vikao je kako smo oljuštili krompire tako da smo 100 kg  sveli na nekih 70 kila. Verovatno je preterao, no ja sam izvukao deblji kraj kao prvi na redu a i zato što sam zaboravio na njegovu čuvenu rečenicu: „da udarim-hoću!“ . U svakom slučaju iznenadio me je i brzinom i žestinom.  No, nije se na tome završilo. Uveče nas je obojicu izveo pred stroj, pred ceo kolektiv na čelu sa načelnikom štaba mojim bratom Čobelom (Srdjanom), koji se tresao od muke i sramote kojom sam izložio i njega i sebe. Tu je Caneta i mene pitao da glasno kažemo ko su nam i šta su nam roditelji i kakvu smo sramotu naneli našem društvu i celom kolektivu.  Nisam siguran da smo bili baš toliko krivi, a i kuvarice nas nisu dobro uvele u posao niti su intervenisale kada su videle kako ljuštimo krompire. Sve u svemu taj dogadjaj je bio relativno brzo zaboravljen, a nas dvojica smo se trudili da budemo primerni u okviru naših (ne malih) mogućnosti. Naučili smo, takodje, da druga Gaju treba dobro slušati.

Goran Čobeljić , profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu,  ortopedski hirurg