Odrastanje u Domu Pionira 1952-1963

Milan Jojkić, Micko

Radomir S. Gajić, upravnik Pionirskog grada 1950 godine je obeležio moj život od onda – do sada (2017).

1950 mi je umro otac i prisustvo Druga Gaje je zauzelo tu funkciju u mome životu.

Meni 6 godina, Gaja me stavio u krilo pri lekarskom pregledu kad je doktorka rekla, ovoga na operaciju krajnika. Iskocio sam iz ruku zapanjenog Druga Gaje i otrcao u moj paviljon, obukao sve sto sam doneo: 3 majice, jednu kosulju, 3 para gaca i 4 para carapa, uskocio u sandale i otrcao do strazara na kapiji i zamolio ga da zove moju mamu telefonom. Mama je stigla za par sati da vidi sta se sa mnom desava a dotle niko nije uspeo da me pronadje. Majka na kapiji, Gaja usplahiren takodje a ja izadjem iz zbunja. Svima je laknulo, Gaja je rekao “ma salili smo se”, majka se smirila i ja sam ostao do kraja smene.

Posle dizanja jutarnje zastave ispred pionirskog zbora, Gaja mi rece  da je moje zaduzenje sledeceg dana da budem kondukter na Pionirskom vozu sa stanice “Sutjeska” u Pionirskom gradu. Voz je stizao valjda iz Mirjeva sa stanice “Kosmaj” i isao je prema Beogradskoj stanici. Obukli su me u neku malu jaknu, stavili koduktersku kapu koja mi je pala na usi jer je bila prevelika, ukoso preko ramena su mi okacili konduktersku torbicu i dali mi “zumbu”. Uz moje ogromno uzbudjenje stigao je voz u 7 ujutru a otpravnik voza me je podigao na prvi stepenik prvog vagona, jer sam bio suvise mali da se sam popnem. U vagonu sa drvenim klupama sedelesu seljanke u narodnim nosnjama, sa obramicama i kantama sa mlekom koje je bilo namenjeno Beogradu. Moj zadatak je bio da vozne kate izbusim “zumbom” ali je zumba imala tako jak feder da su mi sami putnici pomagali da probijem kartonske kartice. Stigli smo do Beograda, novi seljaci sa praznim korpama su usli u voz pa sam procedure ponovio, sav ponosan i uvezban i iskocio iz voza kad smo stigli do “Sutjeske”. Na peronu me je cekao Drug Gaja  za dobro obavljen posao nagradio me je marcipanom i pohvalio me pred strojem na vecernjem spustanju zastave. 

1952 godine se otvorio Dom Pionira u Knez Mihajlovoj 9 ( iznad “Naseg Stakla” ) i Druga Gaju su tu unapredili za Upravnika Doma Pionira.

Dom Pionira je postalo moja druga kuca. Posle skole nisam isao kuci nego pravo u Dom. Tu je bilo nekoliko prostorija za razne aktivnosti, a ja sam se odmah skrasio u prvoj prostoriji do Gajine kancelarije gde je bila sekcija “rucni rad”. Dobio sam parce sper ploce, uzorak slike koju sam iskopirao preko indigo papira, i testericom seckao precrtanu sliku a da i nisam znao sta ce od toga da ispadne. Bilo je to iz 3 dela i kada sam sastavio, objasnili su mi da je to drzac za saksiju cveca – poklon Drugu Titu za rodjendan – 25og maja. Jos mi nije bas bilo jasno ko je Drug Tito ali zbog njegovog rodjendana sam odlucio da ulepsam tu “stelazu” i premazao je tutkalom da se sjaji (tada nismo imali lak) i onda su to negde odneli a ja sam dugo vremena bio ponosan na moju rukotvorinu.

U sledecoj prostoriji je bila umetnicka sekcija koju je vodila Drugarica Shana i tu su se stvarale umetnicke kreacije, sto slikarske (Glusac) sto vajarske, a najvise sam voleo da gledam kako kuju bakar. Tu sam naucio da kada stavis bakarnu plocu na reso da se ugreje, bakar se omeksa I lakse se obradjuje a naziv za process je bio “prepustanje bakra.”

Ubrzo sam se popeo na mezanin gde smo imali mracnu komoru  i razvijali slike (Zo i ja) gde je bio uvelicavajuci aparat, zuto i crveno svetlo, razvijac i fixir, razni fotopapiri “Forte” 6x9 i 9x12mm i tako su nam tekli dani i noci nase mladosti.

U glavnoj velikoj prostoriji su se odrzavala posela, igranke i pustali filmovi. Igrali smo se”muzickih stolica”, djuskali Rock & Roll koji je tada bio u povoju, uz “gramofon na iglu” koja se menjala posle svake ploce na 33 obrtaja. Voleo sam da pustam filmove na nekom starom Ruskom projektoru na kojem sam morao rukom da sniram filmsku traku a “grajfer” da gurnem prstom da bi projekcija krenula. Gasi se svetlo, pocne film i pukne traka. Pali se svetlo i dok “publika “graji, ja lepim traku na posebnoj lepilici uz aceton i film se nastavlja. I tako godinama.

Drug Gaja, Drugarica Gara, Drugarica Shana, ……..su bili Bogom dani vaspitaci, ko ih je tada prepoznao kao idealne pedagoge – svaka mu cast!

Generacije dece iz svih slojeva drustva su se tu spremala za buduci zivot, uceci sve sto se nije moglo nauciti u skoli a sto ce ih pripremiti za ozbiljan izazov srednih i starijih godina.

Letovanja i zimovanja su bili vrhunski trening druzenja, saradnje, radne discipline, zajednickih ostvarenja i odgovornosti, sto nam je svima koristilo u narednom zivotu.

Becici, Dobrota, Prcanj, Dobrota, Baske Vode, Urinj i Jakljan su krunisali nase druzenje a zimovanja na Tari su bili nezaboravne uspomene kojih se i danas secam.

1963 godine sam poslednji put letovao na Jakljanu, dakle punih 13 godina zivota sa Drgom Gajom kome su iz administrativno/politickih razloga uskratili poziciju Upravnika novonastalog Doma Pionira u Takovskoj 9  (u koji ja nikada nisam krocio),  jer navodno nije imao visu strucnu spremu da se kvalifikuje, bio je “samo?” ucitelj. Koja ironija ! Covek koji je izveo 13 generacija mladih ljudi i uklesao se u njihov zivot, na sta bi mu Makarenko zavideo, povukao se i do smrti nije preboleo taj poraz i nerazumevanje istih onih koji su ga na tu poziciju postavili. O tome smo pricali on i ja, on u penziji a ja vec odrastao, pri jednoj od mojih poseta iz Kanade, a samo par meseci pre nego sto nas je napustio zauvek.

Iako sam zavrsio Muzicku Akademiju i Visu skolu za spoljnu trgovinu, otsluzio vojsku, zemlju sam ne planski napustio kada je u Montrealu zatrebao kino aparater za svetsku izlozbu na Jugoslovenskom paviljonu i u Kanadi ostao do dan danas. Otisnuo sam se u svet znanjem stecenim u Domu Pionira uz Druga Gaju.

Nek mu je laka zemlja – hvala mu.

Deca Gajinog Doma Pionira se i danas (2017) druze, kao da nam je pupak vezan za te najlepse dane detinjstva. 

Prica je bez kraja a mnoge detalje ce neko drugi da opise u svojim secanjima jednoga dana.

Milan Jojkic, Micko  Toronto, Kanada 25 februar 2017