| 
  • If you are citizen of an European Union member nation, you may not use this service unless you are at least 16 years old.

  • Whenever you search in PBworks, Dokkio Sidebar (from the makers of PBworks) will run the same search in your Drive, Dropbox, OneDrive, Gmail, and Slack. Now you can find what you're looking for wherever it lives. Try Dokkio Sidebar for free.

View
 

Dankina secanja sa Tare

Page history last edited by Ana Marjanovic-Shane 5 years, 9 months ago

Сећања са Таре

Данка Лековић - Танасијевић

 

Моја сећања су многобројнија са Таре него са Јакљања. Чини ми се да је први одлазак био 1959. године и онда још четири или пет зима. Ја сам ишла на свако то зимовање. То су ми јадне од најлепших успомена  из детињства и ране младости.

Припреме су трајале око петнаестак дана пре поласка.Гаја је организовао састанке свих родитеља и деце и тада је давао информације и упутства. Био је то и за њега пионирски задатак. У то време се још није много ишло зими на планине, а поготово не знам да је неко водио стодвадесеторо деце. На тим састанцима је свима уручен списак ствари које дете треба да понесе: јакна, двоје панталона, кошуље, џемпер, пиџама, веш, чарапе, собне патике, гојзерице, пешкир, прибор за хигијену, ... И све то спаковано у сиве ранчеве од слабо промочивог дебелпг платна (такозване војничке). На дан пута родитељи су нас довели испред Дома пионира и одатле смо 

само ми деца са васпитачима ишли на железничку станицу на Чукарици. Родитељима није било дозвољено прилажење возу. "Ћиром" до Кремана ( тада смо говорили до Кремне), а онда смо се смештали у војне камионе који су били покривени само церадама, а под нама је била слама. Сећам се да смо се шалили "ред деце, ред сламе". Преко Калуђерских Бара макадамским путем преко 30 километара до Митровца. Ко се не сећа, нека замисли како је било хладно, често и ветровито, многима је било мука. Али чула се песма и дечија весела граја. 

На Митровцу смо били смештени по павиљонима. Ту су биле спаваће собе са пећима бубњарама које су се ложиле увече и ватра би се одржавала пар сати. Како је мој кревет био поред прозора, ујутро су ми јорган и чаршав са те стране били залеђени. У заједничком купатилу је било наколико лавабоа са хладном водом. Како је наш боравак у зимовнику трајао три седмице, на пет-шест дана је било организовано купање. Из кухиње је доношена топла вода и лименим бокалима смо се поливали над лаворима. Тада је вршена и промена веша. Том приликом је код једног дечака установљено да је он већ првог дана обукао све гаће и поткошуље које је према списку понео од куће. Сећам се да је Гаја следећих година скретао пажњу да веш са списка треба да служи за пресвлачење.

Не знам да ли смо сами набављали и носили из Београда скије, или су нас чекале на Митровцу. Били смо подељени у групе према знању и вештини. После доручка одлазак са инструкторима на скијалишта (Метаљка,...), повратак, ручак и "дневно занимање" у заједничким просторијама. Један период је био предвиђен за тихо читање, писање, а онда смо много играли разне друштвене игре. После вечере посела, такмичење у квизовима, скечеви, певање, плес,. . . И све је то, заједно са оцењивањем уредности соба, доносило неке поене и подстицало надметање међу нама.

Једне године је била изузетно оштра зима, били смо завејани и камиони нису могли да се пробију до Митровца. Продужили смо боравак још два три дана, али како је почело да понестаје хране, Гаја је решио да кренемо пешке назад низ Тару. Било је то целодневно пешачење по снегу, истина и срећом без пртљага. Били смо се развукли и поделили у групе и групице, али сви смо успели дастигнемо без лоших последица до Калуђерских Бара где су нас чекали они војни камиони. И данас памтим врућ чај и хлеб и саламу које смо добили у топлој школи у Кремни. То пешачење низ снежну Тару је једна од најузбудљивијих авантура из мог детињства.

 

Comments (0)

You don't have permission to comment on this page.