| 
  • If you are citizen of an European Union member nation, you may not use this service unless you are at least 16 years old.

  • Whenever you search in PBworks, Dokkio Sidebar (from the makers of PBworks) will run the same search in your Drive, Dropbox, OneDrive, Gmail, and Slack. Now you can find what you're looking for wherever it lives. Try Dokkio Sidebar for free.

View
 

Blic intervju sa Simketom

Page history last edited by Ana Marjanovic-Shane 13 years ago

 

Zoran Simjanović

Siluete su stvorile histeriju pre bitlmanije

Aleksandar Nikolić | 24. 01. 2010. - 00:02h | Foto: Z. Raš | Komentara: 2 (u Blicu!)

U jesen 1967. čuvena britanska rok grupa Holis je gostovala u beogradskom Domu sindikata. Pre njih na binu su se popele nove Elipse sa crnoputim pevačem i duvačkom sekcijom.

 

Prašili smo ritam i bluz, soul i fanki uz koje je publika plesala. Od ovacija nismo mogli da siđemo s bine jer niko u sali nije želeo da prekinemo svirku. Holisi su odsvirali svoju već prevaziđenu soft-rok muziku i dobili pozorišni aplauz. Opasno smo se osećali posle tog koncerta. Bili smo u tom momentu avangardni bend u svetskim okvirima, kaže u ispovesti za „Blic nedelje“ čuveni roker i kompozitor Zoran Simjanović.

Ambasador ili konobar

Za vreme studija na Muzičkoj akademiji, jednom su me drugari poveli na neku svirku gde je trebalo da improvizujemo džez standarde u Diplomatskom klubu. Rekli su mi samo da će biti važnih gostiju u publici. Dobro nam je krenulo i maksimalno smo se opustili i uživali u instrumentalnim egzibicijama. U jednom momentu sam uglađenom gospodinu u belom smokingu koji je stajao nekoliko centimetara od mog klavira mimikom pokazao da mi donese piće i za dva minuta on se stvorio ispred mene sa čašom viskija u ruci. Klimnuo sam mu glavom u znak zahvalnosti i nastavio da sviram. Video sam da me drugari gledaju u čudu i posle svirke su mi uglas rekli: „Nisi morao da šalješ američkog ambasadora u Beogradu po piće.“

Dime i Olivera

Moj otac Stevan se rodio u Beogradu i do osmog razreda gimnazije prezivao se kao Rusi po očevom imenu Dimitrijević. Drugari u razredu su ga zvali Dime. Tada je državna administracija donela naredbu da svi moraju da upišu dedino prezime u zvanična dokumenta. Stevan je postao Simjanović, što nije ometalo njegove drugare da ga i dalje zovu Dime. Moja majka Olivera rođena je u Prištini gde je njen otac a moj deda Dragoslav Vasilijević – Figa u potrazi za poslom došao iz svog zavičaja u okolini Kragujevca. Na Kosovu se familija kratko zadržala jer se deda Figa konačno skrasio u Kruševcu gde je dobio službu. Predavao je umetnost u lokalnoj gimnaziji i sve slobodno vreme provodio slikajući. Pošto u Kruševcu nije bilo galerije, njegove slike bile su izložene u izlogu poslastičarnice „Puzić“, a kasnije u muzeju u centru grada u neposrednoj blizini hotela „Rubin“.

Deda Figa

Iz muzeja je neko ukrao čuvenu dedinu sliku “Ciganka”, pa je opštinska uprava zatvorila muzej. Danas se u toj zgradi nalazi informativni centar lokalne turističke organizacije. Deda Figa je bio heroj kulture u Kruševcu, pa je posle smrti dobio ulicu koja se i danas zove Figina. Mnogi Kruševljani misle da koračaju ulicom koja je dobila ime po nekom partizanskom junoši, ali moj deda Figa je bio slikar i prosvetni radnik. Posle dedine smrti njegova ćerka, a moja majka Olivera se iz Kruševca doselila u Beograd gde je upoznala mog oca Stevana. Šarmirala ga je pevanjem. Oboje su preživeli Drugi svetski rat, venčali se i 1946. godine dobili sina kojem su dali ime Zoran.

Malter na kašiku

Majka mi je uvek govorila da sam pevušio „Ide Tito preko Romanije“ pre nego što sam progovorio. Kada bi me vodila u šetnju, cela Knez Mihailova ulica se orila od mog negodovanja.

U vreme posleratne oskudice u Beogradu bilo je mnogo teško nabaviti namirnice koje su potrebne za normalnu ishranu deteta u razvoju. Svim klincima, pa i meni, nedostajao je kalcijum. Nije ga bilo u apoteci. Jednog jutra mama Olivera me je zatekla kako kašikom kopam malter iz rupe na zidu pored kreveta. Tiho je promucala: “Zorane, sine, pa ti jedeš zid.” Klimao sam glavom dok su mi usta bila puna maltera.

Klavir

Čim sam stao na svoje noge, dočepao sam se deda Figinog klavira i počeo da „sviram“ na njemu. Obožavao sam da ga demontiram skidajući mu dirke od slonove kosti. Bio je to model kuće za konstrukciju instrumenata “Eduard Cajer” s kraja devetnaestog veka. Zbog rasušenosti njegove drvene konstrukcije, često se raštimavao. Brzo sam mu presudio. Na poklopcu dedinog klavira sam napisao note svoje prve “kompozicije” na tekst pesme Dragana Lukića:

 

Som

Pamti ovu mudrost sine

Som somčetu veli svom

Samo ko istinski zine

Može biti pravi som

Dustabanlija

Pred polazak u osnovnu školu otac je primetio da vučem noge dok hodam. Momentalno me je uzeo za ruku i odveo do svog prijatelja koji je bi cenjeni ortoped u gradskoj bolnici. Prošetao sam se dva puta kroz bolnički hodnik i očev prijatelj je uzviknuo: „Dime, ovaj ti je dustabanlija. Ima ravne tabane. Neće u vojsku.“ Danima sam odbijao da nosim ružne četvrtaste cipele za korekciju stopala, sve dok mi stric nije naručio šimike s ulošcima. Zbog ravnih tabana sam bio glavni šmeker u školi jer sam imao za to vreme najmodernije cipele. Drugarima sam pričao da imam svoje tajno mesto za kupovinu cipela.

 

„Lili“ na kiši

Moj otac Stevan je bio advokat i radio je po ceo dan, ali je veče bilo rezervisano za porodičnu posetu bioskopu. U letnjim mesecima bio sam zadužen za kupovinu karata za projekcije u bašti bioskopa „Kozara“. Nikada neću zaboraviti panično negodovanje operatera koji nas je molio da prekine projekciju filma „Lili“ zbog nesnosnog letnjeg pljuska koji se u tom trenutku sručio na Beograd. Plašio se da nekog ne udari struja, ali publika je iskisla do kraja filma.

 

Nesnosan

Prve časove klavira držala mi je naša kućna prijateljica, čuvena profesorka klavira Jela Kršić. Ona me je ubedila da je klavir ozbiljan instrument. Roditelji su me sledeće jeseni prvo upisali u Muzičku školu „Mokranjac“, pa tek onda u regularnu osnovnu školu. Bio sam nesnosno nemiran i odgovarao sam na nastavnička pitanja bez dizanja ruku, a svačemu su me već u kući naučili o muzici. Moja nastavnica klavira Dinka bila je zaljubljena u čuvenog pijanistu Ranka Tudora. Jednom je on došao u školu baš u momentu kada sam ušao kod Dinke na čas. Nisam voleo da vežbam, ali sam se kao za inat tada odlučio da uvežban odem na nastavu. Počeo sam da sviram samouvereno, ali nikako nisam mogao da privučem Dinkinu pažnju koja je u uglu učionice šaputala nešto sa svojim momkom. Odjedanput sam uzviknuo: “Hoće li mene ovde neko da čuje”, zbog čega je poznati pijanista prasnuo u smeh. Dinka mi je prišla dok su joj iz očiju “sevale munje” i kratko rekla: “Čas je završen.”

 

Ozbiljna svirka

Na raspustu po završetku osnovne škole u nedostatku baba i deda na selu, nas nekoliko iz centra Beograda okupljali smo se u predivnom dvorištu Ljube Đorđevića u Ulici Lole Ribara. On je preležao dečju paralizu, pa mu je bilo teško da se kreće. Njegova mama je bila medicinska sestra, pa je bila presrećna što neka fina gradska deca dolaze kod njenog sina radi druženja. Posle nekoliko dana pridružio nam se Jovan Mišević – Miške i neke Ljubine komšije koje su kao i on svirale harmoniku i akustične gitare. Mišketu je otac kupio bubnjeve, pa smo vežbali kod njega jer je imao i klavir. Imali smo bend kojem je tadašnji urednik radija Aleksandar Dragojlović nadenuo ime “Sedmorica najmlađih” po ugledu na već afirmisanu Sedmoricu mladih.

 

Siluete

Jednog dana je na probu došao Zoran Miščević, koji je bio najslabiji đak među nama, ali je imao prepravljenu „gibson“ gitaru za koju je tvrdio da je odličan bas. Falio nam je solo gitarista i Zoran je doveo prvog beogradskog rokera Iliju Stanića – Iku koji se na prvoj probi pojavio u original džinsu i kožnoj jakni sa novom „gibsonkom“ u rukama. Svirao je Šedouze, što je odmah rasteralo harmonikaše i akustične gitariste iz našeg društva. Branko Gliščević je imao ritam gitaru, pojačalo i, što je najvažnije, želju da svira s nama. Miške nije mogao da savlada instrument, pa smo mu se, iako nam je drugar, zahvalili na saradnji i pozvali čuvenog Mineta kojeg je bio glas da ume sve da odsvira na bubnjevima.

 

Ludilo

Dvosatno ludilo na našem prvom nastupu u fiskulturnoj sali Ekonomske škole ličilo je na bitlmaniju koja je zavladala nekoliko godina kasnije. Nismo znali šta sviramo i na čemu sviramo, ali smo izazvali histeriju. Tako su nastale Siluete. Ime je predložio naš gitarista Ika. Direktor Ekonomske škole 1961. zvao se Tomislav Biočina i smatra se značajnom ličnošću u istoriji rok muzike SFRJ jer je pustio neke bilmeze sa gitarama i pojačalom da prave igranku. Siluete su izazivale histeriju pre Bitlsa. Đorđe Marjanović je čuo za Siluete, pa nas je na jednoj od proba u mojoj kući obišao lično. Kada su komšije videle da ispraćam svog neverovatno popularnog gosta, proglasile su me za glavnu zvezdu u mojoj ulici.

 

Akademiija

Posle maturskog ispita u Drugoj beogradskoj gimnaziji, odlučio sam da upišem prava zbog uspomene na svog preminulog oca, ali i zbog toga što nije postojala obaveza da se polaže prijemni ispit za taj fakultet. Do tada sam promenio nekoliko bendova sa kojima sam svirao i pretpostavljao sam da ću uz bavljenje muzikom uspeti da završim ozbiljan fakultet. Kada sam polagao privredni sistem, profesor me je na pola izlaganja prekinuo i rekao da se nosim kući, lepo naučim ispit i dođem za nedelju dana da mi upiše desetku u indeks. U tom terminu sam imao zakazanu svirku s bendom i nikada se više nisam vratio na Pravni fakultet.

 

Dogovor u „Šansi“

Branko Baletić, reditelj filma “Balkan ekspres”, sedeo je sa mnom u klupi u Drugoj beogradskoj gimnaziji i u istom momentu kada i ja napustio je studije prava. Otišli smo u “Poslednju šansu” na piće i on mi je tada rekao: „Batali ovu dosadu i idi na svoju akademiju. Idem ja na svoju, pa da radimo nešto zajedno.“ Proslavili smo u „Šansi“ tu odluku i posle nekoliko meseci Branko je upisao filmsku režiju na FDU, a ja teoriju muzike na Muzičkoj akademiji. Imao sam tada nepune dvadeset i četiri godine. Čekalo me je odsluženje vojnog roka i zbog toga sam diplomirao u roku. Nakon diplomiranja održali smo reč jedan prema drugom jer sam napisao muziku za Brankov film „Balkan ekspres“.

 

Grlom u jagode

Srđana Karanovića sam znao još iz školskih dana kada smo se družili u Domu pionira. Rekao mi je da priprema snimanje neke televizijske serije i predložio da napišem muziku za „Grlom u jagode“. Bila je to velika šansa i bio sam pod ogromnim pritiskom jer su sa televizije insistirali da muziku napiše neki drugi kompozitor. Srđan je hteo moju muziku zato što sam živeo i razumeo vreme o kojem serija govori. Mnogo sam se mučio i na kraju sam mu za stolom Kluba književnika na salveti napisao osnovnu temu za seriju. Bio sam u velikom cajtnotu ali je muzika konačno izašla iz mene. Za svaku varijantu te teme u seriji angažovao sam autentične muzičare. Rokeri su svirali rok temu, a džezeri varijantu iz pedesetih godina.

 

Nacionalna klasa

Znao sam da mi za gradski šmekerski film kakav je „Nacionalna klasa“ treba nekoliko hitova. Bio je to klasičan izazov za kompozitora. Morao sa da napravim nekoliko pesama koje će gledaoci filma zapamtiti. Imao sam sreće da je Dado Topić otpevao glavnu temu, a Oliver Dragojević baladu. Prvo sam Davorina Popovića nagovarao da otpeva pesmu “Zašto”, ali je njega mrzelo da dođe u Beograd. Kasnije mi je jednom u Sarajevu rekao: “Kakva sam ja budala, moj Simke. Mrzelo me da dođem u Beograd.”

 

Lična karta
Zoran Simjanović rođen je 11. maja 1946. u Beogradu. Završio je Muzičku školu “Mokranjac“ i Muzičku akademiju u Beogradu. Od 1961. osnivao je i svirao u nekoliko rok sastava (Siluete, Elipse) sa kojima je osvajao domaće i međunarodne nagrade. Od 1975. bavi se scenskom muzikom i sarađuje sa televizijom, filmskim produkcijama i pozorištima u tadašnjoj Jugoslaviji i u svetu. Komponovao je muziku za šezdesetak igranih filmova, više od pedeset televizijskih filmova i serija, isto toliko crtanih i kratkih filmova i više od pet stotina reklamnih spotova. Dobitnik je dve Zlatne arene za filmsku muziku (Miris poljskog cveća i Balkan ekspres), a na festivalu u Herceg Novom 2000. dobio je nagradu za najbolju filmsku muziku, za film Bure baruta.

 

 

 

Comments (0)

You don't have permission to comment on this page.