Политикин ЗАБАВНИК

број  3032 (19. 3. 2010.) стр. 63

ЈА ВОЛИМ ПТТ

РОМАНТИЧНА БРАЋА

............................................................................................................

Пошто волимо кошарку и када год можемо, играмо је заједно, молимо вас  да нам одговорите, да ли су у нашим кошаркашким клубовима заједно играла рођена браћа?

ПРЕДРАГ и МИЛАН

браћа из Београда

Доста је браће играло кошарку у  југословенским клубовима, као браћа Петровићи - Александар и Дражен, Радован и Ранко Радовић, а браћа Рукавина играли су за загребачку ,,Локомотиву'', Луковски за скопски ,,Работнички'', браћа Тврдићи за сплитску ,,Југопластику'', Ђурићи за београдски ,,Партизан'', док су  браћа Латифићи играли један против другог у београдским клубовима ,,Партизану'' и ,,Црвеној Звезди''.

Али, можда најзанимљивије тренутке и успехе у својој играчкој каријери, у овом нашем, после фудбала, најпопуларнијем и најмасовнијем спорту, имала су браћа Дамњановићи - Мирољуб и Томислав из Београда.

Занимљиве су њихове приче, сећања како је све то почело с кошарком почело.

Мирољуб или Дуги:

Кошарку сам почео да играм од 1965. године у кошаркашком клубу ,,Раднички'' на Црвеном крсту, јер смо становали у близини спортског друштва ,,Раднички'', па је било природно  да се упишем у овај клуб.

Већ 1967. године играм у првом тиму, а у јуну исте године и за репрезентацију Југославије. За овај клуб одиграо сам око 1000 утакмица, за репрезентацију 62, на балканским  првенствима, медитеранским играма  и на Олимпијским играма у Минхену,  августу 1972. године, где смо освојили пето место.

КК ,,Раднички'' играо је тада најатрактивнију кошарку у Европи и био један од најјачих европских клубова.

Био сам најбољи стрелац најтрофејније генерације кошаркаша ,,Радничког'', познатијих као ,,романтичари с Црвеног крста''!

После сам  играо у КК ,,Сарајево'', а сезону 1980 – 1982. године у Абу Дабију за ,,Надил Емиратес'' где сам добио надимак ,,кошаркашки шеик'', јер сам био најбољи стрелац.

Највише кошева на једној утакмици  дао сам 1980. године, управо у Емиратима, у Шаржи – 69 (без тројки).

Како смо грабили ка титули, то је била прва и једина утакмица коју смо изгубили, а људи у клубу били су узбуђени, када је у два ујутро шеик Тахнур бин Зајед Ал Нахјан, главни у клубу, иначе из владајуће фамилије, сазвао хитан састанак поводом пораза.

 Нема појма о кошарци, само напада и тражи одговоре.  После пола сата тренер је скупио храброст да му одговори и да каже да је бар ашра (десетка на арапском, број који сам носио на дресу) играла добро, дала 69 поена и да пораз од седам разлике није тако трагичан. Одговор шеика је био кратак: Ни ашра није играла добро, јер да је дала 77 кошева, победили бисмо  са један разлике! То је био крај!

Играо сам и за КК ,,Луцерн'' у Швајцарској  и на крају каријере за КК ,,Поштар''.

Престао сам  1986. године.

Тренери у јуниорској и сениорској репрезентацији била су ми наша прослављена имена Пива Ивковић, Лазар Лечић, Ранко Жеравица, Мирко Новосел.

Дуги је данас генерални секретар СД ,,Раднички'', основаног давне 1920. и ове године слави 90. лета постојања.

Дуги у ,,МУЗЕЈУ'' у ,,свом'' Радничком'', са Јакљанцима, 04.05.2009. године.

Прича његовог брата Томе, следећа је:

Кошарку сам почео да тренирам  у лето 1965. Имао сам једанаест  година када ме  је брат одвео у ,,Раднички''. Он је већ играо са јуниорима тако да нисам играо са њим. Тада је кошарка почињала да се игра с 13-14 година, тако да су сви моји саиграчи били старији од мене и било је веома тешко играти са њима.  Из тог времена  сећам се  неколико детаља: старог отвореног стадиона на Крсту, сале у згради коју су кошаркаши делили с боксерима (таква је и величина), кошаркашке утакмице Раднички – Сплит.

Играли смо на Малом Калемегдану против пионира ,,Црвене Звезде'' које је тада водио чувени Здравко Кубат. Резултат је на крају био 55:2 (погађајте за кога), а једине поене за мој тим постигао сам ја, више него случајно. С тренинзима сам издржао до зиме те године,  кад сам прекинуо.

Кошарком сам наставио да се бавим крајем 1967. године кад сам с другом из разреда Борисом Беравсом отишао у КК ,,Партизан'', у салу на стадиону ЈНА, испод трибина. На првом тренингу било нас је око 60, али  смо били упорни и истрајни. Број играча се смањивао, многи су одустајали, али ми не. У пролеће 1968. прешли смо на отворени терен на Малом Калемегдану,  где је већ било озбиљно тренирање. 

 Колико  се сећам, до 1970. године и Светског првенства у Љубљани, у Београду је било мало кошаркашких клубова. Сем прволигашких ,,Партизана'', ,,Црвене звезде'', ,,ОКК Београда'' и ,,Радничког'', ту су били ,,Младост'' из Земуна, ,,Железничар'' и ,,БАСК'' са Цареве ћуприје.  

 Последњу  утакмицу за ,,Партизан'' одиграо сам на првенству Србије  у  јесен 1972. године у Ваљеву, против ,,Слоге'' из Краљева.

На кратко сам се вратио у  ,,Партизан'' и  током лета отпутовао на турнир на Куби где су, сем ,,Партизана'' свих осталих седам учесника биле репрезентације, и ипак освојили смо  друго место. 

Тома са Хаџијом Глушцем у ,,МУЗЕЈУ'' са Јакљанцима, 04.05.2009. године.

Сећам се да је Фидел Кастро гледао готово све наше утакмице и да смо играли пред тада фантастичних  15.000 гледалаца.

У јесен  прелазим у ,,Војводину'' где,  с тренером Милутином Мињом, са свега  једним поразом у сезони обезбеђујемо улазак у прву савезну лигу.  

Последње  две године играо сам  тамо где сам и почео.

С  двадесет  шест година завршио сам  факултет и кошарку.

То је то. Петнаест  година играња и уживања у игри. Имао сам среће да сам играо  у другачије време. Правила играња била су иста али је кошарка била другачија.

Године 1973.  једини пут у животу играо  сам против брата.

..........................................................................................................

Припремио Хаџи Душан М. Глушац