| 
  • If you are citizen of an European Union member nation, you may not use this service unless you are at least 16 years old.

  • Whenever you search in PBworks, Dokkio Sidebar (from the makers of PBworks) will run the same search in your Drive, Dropbox, OneDrive, Gmail, and Slack. Now you can find what you're looking for wherever it lives. Try Dokkio Sidebar for free.

View
 

Mickova sećanja

Page history last edited by Milan Jojkic 6 years, 11 months ago Saved with comment

 

Mickova sećanja

 

1949 - Pionirski grad - Gaja upravnik - meni 5 godina - Pionirski voz od Pionirskog grada do Mirjeva - ja kondukter naplaćujem karte seljankama sa obramicama na kojima nose kante od mleka do Beograda
- železnička stanica kod Pionirskog Grada se zvala "Sutjeska", bila je i stanica "Kosmaj" a trece se ne secam imena . Ja mali pa ne mogu da se popnem u voz ! Otpravnik vozova me diže na prvu stepenicu i onda mogu sam. Kapa mi prevelika pala preko ušiju, kondukterska kožna torba mi spada sa ramena a "zumba" ima toliko jak feder da sam morao da je stiskam sa obe ruke da probušim voznu kartu. Na zadnjoj stanici, dobijao sam mali marcipan kao nagradu za dobro obavljen posao.
Lekarski pregled dece - Gaja me drži u krilu - kazi "A" - ovome treba operisati krajnike - ja iskočim iz krila i vrisnem - NEĆU - Gaja kaže:" Vraćaj ga kući" ! Otrčim u paviljon i obučem sve na sebe čto sam doneo:
3 para čarapa, 3 para gaća, 2 majice i 2 džempera i izađem pred kapiju da me mama pokupi i vrati kući. Pojavi se Gaja i kaze: "Šalio sam se" i tako ostanem do kraja smene.
 
-- nastavak sledi --
 
1950 - 1951 Becici - prvi pokusaji da se deca Beograda odvedu na more organizovano ( mada su preko Crvenog Krsta deca slata " u Bogovadju" [nemam pojma gde je to ] iz zdravstvenih razloga, na oporavak ). Bila je jedna zgrada poljoprivredne zadruge, velika plaza ( ja bio mali ), stari maslinjak, sve setnjom do Milocera, odabrani nisu setali vec su ih vozali trabakulom. Jednom sam se i ja umuvao medju odabrane i posto je bila oseka poskakali su u vodu a mene su gurnuli, neznajuci da ne znam da plivam. Trabakula se nije nasukala a ja sam naucio da plivam.
U sobi se pojavio Misa Stambolic , valjda su ga naknadno doveli. Imao je mali ruksak i nekoliko ispeglanih kosulja. To pamtim ko danas ! U to doba, kosulja je bila pojam ! Przili smo se na suncu i izmisljali zabave.
Lov na kornjace? Najvredniji trofeji su bile srednje i male. Neko od starijih bi uhvatio i zaklao kornjacu a mi smo ih cistili od mesa i stavljali pod korenje starih maslina, sakrili rupu kamenom koji smo pamtili i svaki dan kontrolisali da nam neko nije ukrao oklop od kornjace. To je bila "tajna aktivnost", da ne vidi Gaja, da nas ne otkriju oni drugi koji su takodje sakrili svoje kornjace pod "svojim " maslinama. Pred polazak kuci svako je u svome ruksaku imao po nekoliko
malih ili vecih oklopa kornjaca koje su mravi pod maslinama ocistili do perfekcije a mi ih posle do besvesti ispirali i suncali kako ne bi smrdele.
 
- nastavak sledi -
 
1952 se zvanicno otvorio Dom Pionira u Knez Mihajlovoj 9 ( iznad Naseg stakla ) Upravnik Radomir S. Gajic, drugarica Gara, drugarica Sana,....

 

U hodniku u najblizoj sobi do Gajine kancelarije bila je Radionica ( kasnije postala biblioteka ), pa Umetnicka sekcija sa foto laboratorijom, pa...????...., pa velika sala za posela, igranke, filmske veceri,......
Tu sam poceo na tankoj sperploci sa testericom da isecam indigom precrtanu semu za drzac za saksije sa cvecem. Tema je bila :" Drugu Titu - poklon za rodjendan ". Ne znam da li je Drug Tito to ikada dobio, ali sam ja provodio dane i noci rezuci te sablone, smirglajuci i u nedostatku laka premazivao gumarabikom koje je bila najbliza zamena za lak. Kada sam zavrsio i isprobao da li moze da drzi saksiju, potpisao sam se i toga je tada nestalo a ja sam mislio da je odneseno Titu !
** U umetnickoj sobi kroz koju sam prolazio da bih se popeo u foto laboratoriju sam piljio u Glusca i Drugaricu Sanu dok su oni isecali neke bakarne okrugle ploce pa ih nekako grejali, valjda na resou ?, da bi Sana objasnjavala kako se bakar od temperature omeksa i tako se lakse kuje i obradjuje u ono sto zelis i to se zvalo "prepustanje bakra". To sam tada cuo i nikada vise - i zapamtio za ceo zivot. Dvadesetak godina kasnije kada sam stigao u Toronto  bavio sam se proizvodnjom nakita od bakra i mesinga i bilo mi je sasvim jasno sto smo nakit pravili od bakarne zice koju smo kupovali na otpadu. Naime kada se velika zgrada srusi da bi se tu sagradila lepsa i bolja, ostanu tone stare elektricne bakarne instalacije koja je nama bila odlican materijal zas nakit jer je zica bila mekana i laka za obradu posto je kroz tu zicu stuja prolazila i "prepustala bakar" godinama.
** Igranke u glavnoj sali su se odigravale subotom posle posela a ja sam pustao muziku sa ploca na 33 obrtaja i sa gramofona kome su se igle menjale posle svake ploce. Igle su bile gvozdene, kupovali smo ih u radnji
kod "Singera" gde su se prodavale sivace masine a koji su uvozili i igle za gramofone. Imali smo samo desetak igala tako da smo za jedanaestu plocu opet koristili prvu iglu, mada se vec otupila i busila "jadnu plocu" sve vise i vise, tako da je kvalitet muzike bio sve losiji i losiji, ali mi nismo marili - bili smo srecni da imamo muziku - kakvu/takvu.
** Muzicke stolice su bile popularna "igra na ispadanje" koju smo ponavljali uz kikotanje dok ne bi popadali od umora i dok ne bi doslo vreme da se razilazimo.
** Pustao sam i filmove na 16mm projektoru "MIR" a posle na "Bell&Howell", cak uzeo i kurs u nekoj od osnovnih organizacija i dobio diplomu "kino aparatera" da bi kada je u Kanadi na svetskoj izlozbi u Montrealu zatrebao
kinoaparater, ja uskocio kao "kvalifikovan" i tako otisao u svet i ostao u Kanadi, sve na iskustvu i znanju iz Doma Pionira.
** Foto laboratorija je "progutala" bezbroj noci u razvijanju slika. Zo i ja uz mnoge druge iz brojnih generacija smo eksperimentisali : razvijac, voda, fixir,....... pa moze li bez vode?........pa da li zuto svetlo ili crveno da se ne osvetli najbolji foto papir "Forte" koji se nabavljao iz Madjarske u to doba i na sebi imao linije otpozadi kako bi slike koristili kao razglednice,......... Kada se tehnologija razvila do "kolor fotografija" tada su me odvukla neka druga interesovanja pa sam to ostavio ostalim entuzijastima a crno belu laboratoriju napravio kod mame u spajzu i tu dugo vremena pravio fotografije peruci ih u kadi i suseci na prozorskom staklu jer nisam imao para da sebi kupim "hoh-glanc" plocu. Skoro su me podsetili na Canadija - Canadi Josip, moj drugar iz osnovne skole, ziveo u Majke Jevrosime ( na cosku sa Nusicevom, preko puta broja 59 gde sam 70-tihy godina radio u UNiverzalu kao pripravnik - spoljnotrgovinac ). Canadi je bio zaljubljenik u fotografiju i do danasnjih dana se time bavi profesionalno. Voleli smo da odemo u njegov stan na mansardi gde smo se kroz mali svetlarnik penjali na krov pravo u mrezom ogradjeni prostor gde je gajio golubove. Tu je bila njegova "mala tajna i zadovoljstvo" koje je nasledio od svoga tate. Pre nekoliko godina mi je Zo rekao da je Canadi slikao svadbu njegove cerke tako da sam posle 50 godina opet cuo za njega ali ga do danas ( 2007 ) nisam video. U sledecem naletu u BG cu da mu zakucam na vrata, necu mu reci - ko sam i da vidim da li ce "fotografsko oko" da prepozna sada sasvim sedu glavu - svoga skolskog druga iz mladosti.
 
 
 
- nastavice se -
 
 
1952 - 1953 - 1954 ( moguce su greske)( ko zna bolje podatke neka me ispravlja - Stambolija - pomagaj )
Dobrota - Prcanj - Dobrota ( Boka Kotorska )
Brkaju mi se podaci i uspomene. Secam se Vasovic Milutina - Vasketa , gitariste i pevaca Sedmorice Mladih ( koji jos tada nisu postojali - bili smo klinci ) koji je nazalost pre nekoliko godina umro a lepo smo lumpovali nekih 90-tih u "Reki" u Zemunu ( gde mu je i bio zadnji nastup ). Cini mi se da je tu bio i Misa Gavanski - Gava sa kojim sam kasnije isao u Klasicnu Gimnaziju. Bio je i Njeza - kasnije strucnjak za crtane filmove i animaciju.  Bilo je divnih momaka sportista koji su nas cuvali i junacili se vadeci Palasture iz mora sto nije bas bilo sala ( sada to znam jer se bavim aktivno ronjenjem i mogu da ocenim njihovu sposobnost u tadasnjim avanturama.) Secam se da je jednom od njih , kada je u zadnjem momentu bez vazduha hteo da izroni palasturu, ruka upala u ne zatvorenu skoljku i kako se odgurnuo od dna da izroni isekao celu saku koju je Palastura prikljestila jer se u tom momentu zatvorila. Vadili su Palasture koje su bile velike oko 1/2 metra a i vece .

Dakle nije bilo igracka iscupati ih sa dna. U secanju su mi 2 imena i to Gruda i Grada koji su ronili palasture.  Dobrota nije imala plazu vec samo betonsku rivu sa koje smo skakali i izvodili vratolomije, mogu misliti kako je Gaji "stomak bio u grlu". Nas puno a on obecao svim roditeljima da ce nas sve zive i zdrave vratiti. Sledece godine smo presli u Prcanj, sa druge strane Kotora da bi se sledece godine opet vratili u Dobrotu. Odmaraliste je bilo u zgradi u kojoj je sada bolnica za nervne bolesnike. Pre nekoliko godina sam se vozio kroz Boku i pokusao neceg jos da se setim ali se sve promenilo tako da nista nisam prepoznao, iako sam zeleo.

 

1952 je jos znacajna po dolasku eksperimentalne televizije u Beograd.

 

U povratku iz Dobrote pronela se vest da su po Beogradu instalirali kablove za TV. U mojoj masti ocekivao sam da vidim velike teske kablove koji vise po banderama a o obliku televizora nisam imao pojma. Razocaran sto kablovi nisu visili kako sam ih zamislio jedva sam iscekao da se jedan televizor oglasi u Knez Mihajlovoj u radnji Elekto prometa pa sam satima stajao

pred izlogom i buljio u crno-beli znak i slusao dobru muziku koju su pustali na TV jer programa jos uvek nije bilo - samo "krst i krug" i "tacno vreme". Posle nekog vremena ukljucili su i

Prvi TV program. Gomila naroda je buljila u TV u izlogu a u 20h kada su se zavrsile prve i jedine vesti, spiker je u odjavi rekao "Laku noc Druze Bakaricu" . Dugo nisam znao za razlog takve

odjave ali su mi kasnije objasnili da je Drug Bakaric bio jedan od retkih koji je tada imao TV aparat kod kuce. Da li je to istina ili nije - sada vise nisam u stanju da procenim ali mi je tada taj odgovor zadovoljio znatizelju.

Pred istom radnjom, setajuci "Straftom" doziveli smo i San Remo pa sam "Marina, Marina" tu cuo prvi put, zapamtio i isto vece svirao na balkonu komsinici Miri za 4tog sprata u Dositejevoj 17.

Jos dugo vremena TV aparat je bio senzacija te je kod onih koji su aparat imali bilo glavno svratiste sa gomilom stolica kako bi sav komsiluk i prijatelji mogli da uzivaju. To mi je ovih godina i

potvrdio Nikola Ajdacic kod cije je kuce bila "mala bioskopska sala za komsiluk".

 

 
 
- nastavak sledi -
 
 
1955/56 Baske Vode opet letovaliste uz obalu i lepu plazu. Jurcamo se gore dole po stepenistu, oko kuce i po plazi. Igramo piljke do besvesti. Jedna mladja mestanka koja je peglala posteljinu ispod stepenista a kojoj sam se valjda dopadao kako je cula da trcim niz stepenice naglo se okrene sa peglom u ruci i prilepi mi vrh usijane pegje na misicu. Zasmrde meso a ja iz "voleja" od straha i bola joj zalepim samarcinu tako jako da se prevrnula.
Naravno da je bas tog momenta, tu bio i Gaja koji je video kako sam je udario, pa ne znajuci razlog prilepi mi jednu od redovnih samarcina koje sam skoro svake godine dobio po jednu ( mada obicno sa razlogom ) sto kasnijih godina kada su Gaji poslali i "posmatrace" nije izgledalo pedagoski pa su mu to ljuto zamerali i mene uzimali za primer.
 
** Jednog dana dosla je ekipa iz Radio Beograda da napravi intervju sa decom i zabeleze kako je deci u letovalistu. Bio je rucak i oni intervjuisu. Dodjose do mene i pitaju kakva je hrana a ja nesto kao:"nije lose ali bi moglo da bude malo vise mesa" ???? Pridje Gaja iz pozadine i kaze:" Micko, izvadi ispod stola sve sto je na pregradi izmedju dasaka". Ja nisam imao kud , vec izvadim gomilu starog stvdnutog mesa koje sam za vreme rucka
krio dok niko ne vidi jer nisam voleo da zvacem meso. Pukla bruka a ja se nasao u cudu jer nisam znao da je Gaja to sve pratio danima mada sam ja bio siguran da niko nije primetio. Mislio sam da se to vremenom zaboravio ali me je skorijih godina ( 2008,2009,2010 ) na to podsetio moj drugJeremic Slobodan-Boca kome je to ostalo u secanju kao da je juce bilo. (Svasta deca zapamte)!
 
** Igranke u Brelama su bile za starije ali sam se ja nekako kvalifikovao jer sam znao da igram. Posle vecere u 7 sati kada su se sva ostala deca spremala za spavanje, grupa od 20-tak odabranih bi krenula peske ( oko 2 km )
do Brela. Muzika sa gramofona u hotelu je pocinjala u 9 uvece i mi smo svi bili za velikim stolom izmedju hotelskih gostiju. Odabrao sam jednu devojcicu od preko puta naseg stola i prvi otvorio igranku. Pao je i aplauz pa su onda oni stidljiviji krenuli da biraju devojke i podijum je bio skoro pun. Tada je bio red da se igraju 2 igre pa pauza. Otpratih svoju damu do stola , poklonim se i zahvalim, na opste iznenadjenje njenih roditelja i prijatelja za stolom kad odjednom cujem preko zvucnika direktora hotela koji kaze:" Mole se "gospoda" u kratkim pantalonama da ne izlaze na podijum ??? Svima je bilo zao ( a meni posebno ) sto necu moci dalje da igram i Gaja je u momentu resio problem. Zamolio je jednog od nasih da mi pozajmi svoje dugacke pantalone, presvukosmo se u zbunju i bio sam spreman za sledecu igru. Poce muzika i ja ponovo po "moju damu" sada u dugackim pantalonama, opet aplauz i igrao sam do kraja veceri na opste zadovoljstvo svih gostiju a i nase. u 12 u ponoc, umesto da se odmah vratimo u Baske Vode, polegali bi po sljunku na plazi i uzivali u mesecini neko vreme pa onda polako polu uspavani korak po korak natrag u letovaliste. Te veceri smo pamtili najvise od celog letovanja a Gaja je bio majstor da nas pridobije takvim gestovima te smo mu za uzvrat bili odani, poslusni i primerni clanovi kolektiva. Stariji su se najvise radovali takvim odlascima za igranke jer su vec potajno vodili ljubav dok smo mi-klinci najvece zadovoljstvo imali igrajuci piljke. Medju starijima je bio i Shura-Shurka Makarov - Ruskog porekla. Bio je jak i vazan.
Pored njega smo se osecali sigurnim jer je bio krupan i misiscav i tako uterivao strah lokalnim mangupima koji bi nas po nekada pogledali popreko ili gurali po plazi. Shuru od tada nisam nikad vise video.
 
- nastavak sledi -
 
1957 Urinj ( kod Rijeke)
 Volsebna uvala pod Velebitom nam je bila godinu ili dve letovaliste dece Beograda. Pored Mise Stambolica za kojeg pretpostavljam da je od Becica bio svugde gde sam i ja bio, bilo je mnogo pionira od kojih su mi  u pameti momentalno samo Ranka Kreacic i  Mladen Sorger. ( Mladen sada zivi , opet blizu mene u Torontu mada se retko vidjamo , bar znamo jedan za drugog da postojimo a Ranka je u Engleskoj kraj Liverpula). Bile su 2 lepe sestre sa plavim kosama, jedna mladja a jedna starija. cini mi se Kaca i Duda ( moguce su greske zbog 50-godisnje istorijske zadrske ). Sorger je mladju koju sam ja voleo provozao camcem veslajuci po uvali. Bacio je konopac da ga privezem za obalu i kako sam privukao camac da mogu da izadju, Mladen koji je rukom drzao pramac, ne skloni ruku i udarac barke u betonski kej mu otkine deo prsta. Ambulanta, kuknjava, tragedija,..... Taj dogadjaj me je proganjao do skora tako da sam sa strepnjom pozdravio Mladena kada je stigao u Toronto pogledao  krisom u ruku i video jedan prst kraci. Mislio sam da ce me mrzeti zbog toga celog zivota pa sam u jednoj situaciji kao secanje na mladost spomenuo Urinj i letovanje i ispricao dogadjaj sa keja i detalj da sam bio krivac za njegov prst. On me je malo melanholicno pogledao i odvratio da se on toga uopste ne seca kao ni Urinja iliti bilo cega iz tog perioda. Meni je laknulo, pa smo okrenuli na neke druge teme o, i iz zivota svakodnevnice emigranata.
Nad Urinjem je tutnjala Magistrala koja je iznad naseg letovalista povezivala Crkvenicu sa Bakrom i Bakarcem da bi se zavrsila u Rijeci u koju smo po nekada odlazili.
 
- nastavak sledi -
 
1958 JAKLJAN
Gaja je proveravao spisak stvari koji smo morali da ispunimo i predamo kako bi svi nosili samo osnovno potrebno i kako ne bi dolazilo do "klasnih" razlika medju clanovima kolektiva.
Bilo nas je i koji su imali a i koji su imali nesto manje, koji su od imucnijih a i siromasnijih roditelja, bilo je dece vojnih lica, profesora, lekara, sluzbenika i radnika i to sve lepo izbalansirano po nekom kljucu koji nama klincima nije bio jasan ni dostupan.( meni taj "kljuc" ni dan danas nije jasan ). Ranac je bio obavezan kako bi svako mogao lako da nosi svoje - koferi su se izbegavali. Putovalo se putnickim vozom do nekle pa onda Cirom do Zelenike gde se kompozicija razdvajala za Herceg Novi i Dubrovnik. Kupei sa drvenim klupama, mrezama za prtljag, belim i plavim svetlom za nocno putovanje, musavim bordo zavesama za JDZ oznakom i plaketom na prozorima: "Ne naginji se kroz prozor" i " Ne pas cest pancher au dehor" ( ili tome slicno , zapamtio sam ali verovatno ne bas tacno kako se to pisalo na francuskom ). Ko se dokopao mreze iznad sedista spavao je komotno i "pljuckao na sirotinju" dok su oni na klupama krivili kicmu drzeci noge "u krilu" onih preko puta, dok su ostali spavali na podu prekrivenom rancima jer je u mrezama za rance vec neko lezao.  Bilo je tu pesme i price, sala i viceva do besvesti, cerecili su se i neki pilici koje su mame tajno spakovale deci mada je bilo zabranjeno slati hranu sa decom da opet ne bi bilo:"ja imam a ti ne". Voz bi klackao svojom brzinom i zvizduk lokomotive bi najavljivao tunel. Onda se skakalo i nabrzinu zatvarao prozor da se ne pogusimo od dima kroz tunel u kome obicno nije bilo ventilacije. Najstrasniji je bio "Vranduk". Najduzi i najopasniji tunel jer smo kroz njega prolazili oko pola noci kad smo svi uglavnom vec popadali od umora i obicno nismo na vreme zatvarali prozor. Posto su lokomotive lozene kamenim ugljem bilo je dima i cadji koliko hoces. Najgore je bilo gledati u totalnom mraku kako uzarene grudve uglja lete kroz vazduh i po nekada ulete u deo kupea u kome prozor jos nije bio zatvoren. Bilo je tu vriske i cike i gasenja uzarenog uglja da bi na izlasku iz tunela u ustima ostajao onaj nezaboravni odvratni, lepljivi, gorak ukus dima koji ni do Dubrovnika nismo uspeli da izbacimo iz usta.
Mrkli mrak, sisti ljubicasta sijalica sa plafona, sedim pored Bojke Stefanovic, navaljeni jedno na drugo. Pored nje Kalaja ( Kaljic Dragos). Onako krakat, naslonio 2 lakta na svoja 2 kolena, u jednoj mu ruci "skicen blok" i perce a u drugoj ruci otvorena flasica crnog tusa. Nesto skicira. Malo, malo pogleda u ljubicasto svetlo na plafonu vagona pa opet nastavlja. Pratim mu ruku pogledom i polako nazirem obrise vagonskog svetla na sredini crteza pa onda nesto sto kao visi odozgo, upitam sta je, on kaze crknuti pacov ( tako i izgleda ali nisam bio siguran ), svrlja on po papiru i polako ispinjava prostore koji su jos ostali ne doradjeni. Ruka mu krenu u krug i oval, pa dva oka, nos, brkovi i brada sa strane pacova i valjda kada je potrosio sav tus prestade da slika. Pitam ga sta je "slikar hteo da kaze" on samo kratko odgovori:" Vizija razrokog fratra". Toga se secam kao danas. Uzivao sam prateci njegovu ruku koja je vec tada imala odredjenu jacinu izraza i kreativan potez iza kojeg je ostao refleks neke slike u njegovom mozgu koja je bila jedini original. Sve sto je naslikao - bila je samo kopija onoga sto je zamislio.
Pocelo je da svice. Svi bunovni i ne ispavani. Menjamo mesta. Oni odogo silaze da protegnu noge pa ovi sa ranaca koriste priliku da se "pocaste" boravkom u mrezi iznad glava. Pade odozgo Milen Tasic. Pade pravo na mene.
Ja bunovan, jedva se ispravih a on bi ponovo u mrezu i to da stane meni na rame kako bi se uspentrao ponovo u mrezu. Tu je vrisak, smejanje, negodovanje i on ponovo pade na ranceve. Ja ga uhvatim za uvo i podignem i u to naidje Gaja, sta se ovde desava???? Milen cvili, kaze:"Micko mi zavrnuo uvo", Gaja kaze da vidim, uvo poplavelo???? Gaja kaze pa tebi je uvo poplavelo na sta Milen u panici odgovori:"Druze Gajo meni uvo truli" - od tada smo ga zvali "truli" sto ce ga pratiti do kraja zivota ( nadam se da je jos uvek ziv i da je postao priznati slikar ) mada ga od tog letovanja nisam vise vidjao.
 
Cira je brektao uzbrdo i oni stariji i spretniji su iskakali iz voza i isli uporedo jer je brzina bila bas spora a voz se penjao uz brdo pomocu nekakvog lanca i zupcanika, valjda kako i dan danas idu tramvaji u San Francisku. ( a i Sarganska osmica u jednom delu svog kratkog renoviranog uskog koloseka sto sam obisao 2008 pri poseti Zlatiboru i Kusturicinom Drvengradu ).
Secam se i Hirslice ( Hirsl Radovan sin mame profesorke i tate Felixa jednog od retkih Jevreja koji je preziveo koncentracioni logor, koji su u to doba ziveli u ulici Boska Vrebalova 2 na raskrscu Takovske i 27 Marta ili Dzordza Vasingtona ). Lepo smo drugovali da bi me posle puno godina Selenitko obradovapo poslavsi mi u Toronto (2006) Hirslovu knjigu "Zvaka za ludaka" koju sam na dusak procitao ovih dana. ( Kasnije sam pronasao i Hirslicin E-mail koji je sada unesen u listu Jakljanaca, pa se povremeno dopisujemo, vidimo na Skype-u i uzivamo u pricama iz mladosti mada sada 2 sede glave sa dosta zivotnog iskustva ).
 
Tu je bio i Zo, moj drugar uz gitaru i "More" pesmu koju smo sa zadovoljstvom zajedno pevali. Tu su bile i Branka i Duska Jojkic - zvali smo se rodjacima mada jos nisam bio siguran koje koleno i odakle rodjaci mada nam je prezime bilo isto. Puno godina kasnije otkrijem selo Turiju pored Srbobrana odakle su svi Jojkici, pronadjem sestru Djurice Jojkica ( tata Duske i Branke ) koja je tada jos bila ziva i koja mi je pokazala Porodicno stablo Jojkica i posto je tu bilo preko 700 Jojkica shvatio sam da samo poticemo od Ostoje i Ajde kada je pod Carnojevicem srpski zivalj iseljen u Vojvodinu iz Trebinja i okoline.  Dakle rod - ali ne blizak. Tada ( 2004 ) sam cuo da je Branka umrla a o Duski nista ne znam od tih Jakljanskih dana.
 
Jutro u Dubrovniku nas docekuje mamurne kao posle neke velike pijanke, Gaja organizuje nas "starije" da dovlacimo hranu sa pijace i tovarimo u brod gde vec sede gomile pospane dece rasporedjene po palubi nekog manjeg  brodica koji ce nas odvesti na Jakljan. Slobodan Jeremic-Boca ( s uzivanjem smo se setili mladosti na skupu Jakljanaca avgusta 2006 u BG ), Slobodan Stefanovic-Grof ( umro mlad od srca a doktor (?) nikad ne prezalivsi Daliborku Stojsic u to doba njegovu devojku koja je iz moje sobe otisla na izbor lepotice ( jer smo se tako svi dogovorili i Boca i Grof i ja ) da se vise nikada ne vrati Grofu ni nasem drustvu, "postade 2 na svetu lepotica i udade se nevernica - ode za drugoga ( Zarka Dancua ),...........zivot pise romane i za sobom ostavlja radost i tugu - Grofovo srce nije izdrzalo, cuvam ga u mislima kao divnog prijatelja, Boban?, .........dovlacimo hranu - vidi slike iz tog perioda na www.flickr.com/photos/jakljanci
Slikali smo se na stradunu gde su nas odveli jer je bilo vremena do polaska broda. Tu je bila mala Mira Levi ( danas sa muzem Jocom u Filadelfiji ), malo starija Olga Popadic-Goga ( sada vec penzioner strucnjak za asfalt sa muzem Rajkom Puzicem momentalno negde u Texas-u ), Dragana Cekic - Ceka sa svojim bratom, Bojka Stefanovic i njen brat Goran, Vlada Kreacic-Kreca,.....mnogima se ne secam imena pa ako se prepoznaju na slikama, neka mi se jave da im upisem ime ispod slike.
 
Brekce dizel motor, more nas uljuljkuje da bi posle par sati voznje stigli do Sipana. Tu je pretovar u trabakulu koju na vesla vozi Pero Malovoz. Jak dalmos, mlad i odgovoran. On nam je jedina nada da cemo ugledati Jakljan, obecano ostrvo, na kome cemo provesti puno godina po dva meseca uzivajuci u svojoj mladosti. Prolazimo obalu zaraslu u zelenilo do prve krivine i rta koji odredjuje pocetak Jakljanske uvale. Uvala duboka, lepa, mirna sa jednom malom kucicom u daljini. Voda pada sa prevelikih vesala a Pero Malovoz vesla li vesla. Tada nije bilo pristanista, nije bilo izgradjene obale, sve je bilo polu divlje pa je Pero nasukao trabakulu u plicak i pocelo je iskrcavanje.
 
- nastavice se -
Oce, oce, nastavice se ali sada preskacem puno godina jer sam pronasao jedno pismo Jakljanaca meni, sa prvog susreta posle mnogo godina i to 13 Juna 1985  Ja sam tada vec bio u Kanadi ( od 1972 ) Boze, sto sam se obradovao kad sam dobio ovo pismo a da vi to i niste znali.

 

 

 

     

 

 

Evo ga i vama, skenirano da se podsetitte ! Od tada je bilo nekoliko sakupljanja a ja sam ucestvovao u 3 odakle ima dosta prilozenih slicica i to 2004, 2006 i 2008.    Dok sneg veje na -15C u Torontu pred Bozicne praznike mislim na sve vas. 

 

******************************

Nastavak:

Gde ono stadosmo? Ah,Prvo prividjanje Jakljana! Jos uvek 1958-a godina

 

Mala kuca je bila dovoljno velika da u njoj bude trpezarija, kuhinja i nekoliko sobica na prvom spratu za osoblje, i vaspitace.

Brisani prostor prema crkvici je iskoriscen za satore koje smo zvali dzadori - te je odatle i naziv dzadorman. Pred malom kucom je ujutru

"izrastao" jarbol sa sve kanapom i zastavom kako bu se jutarnja smotra obavljala po ugledu na uspomene iz Pionirskog grada. Tu je Gaja bio majstor

i sve organizovao. Znalo se da je posle dorucka, radna akcija dece grupisane po godistu te su neki skupljali sasusenu travu sa terena, dezurni spremali dzadore, a ostali su iz vode gazeci do kolena vadili svo postojece kamenje i bacali na obalu da bi uskoro tu bio kej, "Kej smelih" i ponosnih na svoje remek delo. Tako je uskoro uz pomoc snaznijih dobio svoj oblik i pristanisni deo tako da je trabakula mogla lepo da pristane i istovara hranu, decu ili bilo sta drugo sto nam je stizalo iz Sipana.

 

"Pecin Zulj" ostrvce preko puta Jakljanske uvale je dobilo naziv po Pecinoj avanturi kada je sa nekim instruktorima odveslao do ostrvceta i po povratku

pokazao zuljeve, gde smo svi bili impresionirani a Peca nije mogao da drzi kasiku bar 10 dana.

 

Na Jakljanu nije bilo struje pa smo vecernja posela obavljali ispod "Ferala" okacenog visoko na zid male kuce uz brekranje dizel agregata koji se mesao sa cikom i vriskom dece, horskim pesmicama, drustvenim igrama tog doba, Gajinim pricama koje smo zapanjeni pazljivo slusali i tako sve do povecerja.

Zrikavci su bili glavna zvucna zavesa u bilo koje doba dana a narocito u podne.

 

Jedno vece, bila je neka igra sa prozivanjem i sa brojevima. Svi skupljeni pod oskudno svetlo Ferala i tece prebrojavanje, jedan,dva, neko rece tri,.......

pa gaja rece SEDAM a meni iz mraka izlete NA STA ? Tajac ! Gaja ostro upita: Ko je to rekao? Svi cutimo! Ja cutim ! Jos jednom se oglasi Gaja i

opet tajac ! Micko, izadji iz mraka viknu Gaja , dobro ljut! Ja , sta cu, pojavim se ! Jesi li ti rekao "Na Sta". Ja cutim ! MARS IZ KOLEKTIVA 2 DANA !

Ja se smrzo! Kad sam malo dosao k sebi pomislim:"Sta to znaci 2 dana iz kolektiva"? Graja se smirila, zavrsi se na brzinu poselo i svi krenuse na spavanje.

Ja ostao u mraku! Meni je tada bilo 14 godina ! Kad su se svi razisli iz mraka se pojavi Tetka Nina, kuvarica i rece da ima jedan krevet u maloj kuci gde mogu to vece da prespavam a ona ce me probuditi rano pre svih, kako me niko ne bi video iz kolektiva kad ustanu. Celu noc nisam spavao od sramote i svoje brzopletosti i neprimernog ponasanja. U 6 ujutru dodje Tetka Nina u donese mi 4 sendvica i kaze ( to joj je Gaja dao instrukcije ali se vise nije pojavljivao i razgovarao samnom ) - pedagogija ! Kaze Tetka Nina, ne vracaj se do mraka, metni neku majicu na glavu da te ne ubije sunce i udalji se po stenama levom stranom od Male Kuce ali dovoljno daleko da te niko od dece ne vidi. Pazi da se ne okliznes po stenama ili nemoj slucajno da se kupas jer ce to Gaja odmah sa obale da vidi i bice problema..... Verem se ja po stenama i dobro sam odmakao od letovalista tako da su sva deca izgledala "ko mravi" kad sam ih ugledao u jutarnjem stroju. Tu sam bio "na sigurnom" smazah jedan sendvic sa marmeladom a vreme kao da je stalo. Nisam imao sat ali po aktivnostima na obali sam otprilike znao koje je doba. Radna akcija, uzina, kupanje , rucak i popodnevni odmor. Razmisljao sam o svemu, bio ljut na samog sebe, pa sam se opet oraspolozio, skvasio pazljivo noge par puta i sunce me je bas dobro opalilo. Nikog na obali, svi na spavanju i padne mi na pamet da sada niko vise ne moze da me vidi pa skocim u vodu i pocnem da plivam. Posto sam trenirao plivanje u "Severu" Beogradskom uzivao sam i plivao bez cilja. Kad sam pogledao iza sebe shvatim da sam na pola zaliva, na pola puta izmedju plaze i Pecinog Zulja. Pade mi na pamet da je bolje da otplivan do Pecinog zulja, tamo prespavam i ujutru da doplivam nazad, kad vec 2 dana moram da budem van kolektiva. ( Jako pametna odluka !!!!?) Plivao sam, bogami preko jedan sat, ne shvatajuci koliko je ustvari Pecin Zulj daleko. Nekoliko puta sam zastajao i odmarao se na ledjima , kad u neko doba cujem da me neko zove. Mislio sam da sanjam jer me je voda iscrpla a sunce ubilo u glavu. Zastanem i pogledam u daljinu prema plazi i vidim camac koji mi se priblizava. Peca vesla a Gara me doziva. Stanem ja, sta cu i sacekam ih, izvade me iz vode u camac, odrze mi "vakelu" i natrag u letovaliste.  Deca jos odmaraju, nigde nikoga, samo Gaja sedi pred trpezarijom i ceka.

Gaja ljut ko ris ! Prilazimo, isporucuju me a Gaja me samo gleda ispod oka ! Sta sam ja rekao? Pita on. Pa Druze Gajo 2 dana iz kolektiva ! I? Pa ja sam mislio,.... TRAS SAMARCINA ! Sta si ti imao da mislis kad sam ja kazao sta sam kazao? Ja cutim, znam da sam kriv, vidim da se Gaja ozbiljno prepao, svi cutimo dok neka deca ne pocese da zagore-probudili se i dolaze na uzinu. To je bila treca i zadnja "tradicionalna" SAMARCINA zbog koje se nikada nisam naljutio na Gaju jer je uvek bilo sa razlogom i ON je bio u pravu. Prva samarcina je bila kad smo izronjavali palasture u Dobroti, druga u Baskim Vodama kad mi je peglerka pricvrljila peglu na ruku i ja je odalamio a onda mi Gaja zavezao samarcinu. Toliko o tome ! ( pisano marta 2009 )

 

*********NASTAVICE SE *******

 

Toronto, 17 decembar 2015

 

Slucajno sam otvorio ovaj sajt, precitao prethodne priloge i vratio se u mislima u mladost.

Juce, 16 decembra 2015 je Ivan Lazarevic, jedan od meni nepoznatih Jakljanaca, organizovao skup u Kalenicu pa sam ih pozvao iz Toronta samo da ih pozdravim i da znaju da mislim na sve njih! Bili su srecni a i ja. Kazem, zao mi je da nisam tamo a oni u glas komentarisu "I njima je zao sto nisu ovamo ( u Torontu )   :-)))

 

Gde smo ono stali ?

 

Godine su prolazile a mi smo se vracali na Jakljan po inerciji "zaljubljenih tetreba" i nastavljali gde smo stali ! To je bila jedna velika "porodica". Da li je Drug Gaja citao "Makarenka" ili nije, nisam ga nikada pitao, ali je bio decji pedagog kakvog nije bilo, mada je zavrsio samo uciteljsku skolu ( sto mu je "doslo glave" kasnije kada se otvorio novi Dom Pionita u Takovskoj 8 gde se nije kvalifikovao za direktora jer nije imao neko "vise" obrazovanje. Po partijskoj liniji vodjstvo je preozela Donka Spicek koja je i dan danas tamo aktivna ( sestra mog divnog prijatelja u zadnjih 20 godina, filmskog kriticara Milana Spiceka. Drug Gaja "se srusio" !

Pored svega sto je deci dao za 20-ak godina pedagoskog rada, sistem to nije prepoznao, i ostavili su ga da uvene u drustvenim sferama ali je u srcima moje generacije ostao najvazniji i jedini pravi vaspitac na cijim smo nacelima postali ono sto smo danas. Hvala ti Druze Gajo ! 

Drug Gaja i Ja u novi Dom pionira nikada nismo krocili !

 

Da, posela su i dalje bila aktuelna a ja sam zabavljao drustvo uz gitaru koju sam uveliko svirao i nosio sa sobom. Jedan od starijih instruktora je bio i Pauljko koji je svirao harmoniku pa smo improvizovali orkestar koji je svirao "igranke" na terasi male kuce. Mnogi mladji Jakljanci, kada se sada sretnemo podsecajuci me o lepim vecerima koje smo provodili i koje su im ostale u divnom secanju a Pauljko i Ja nismo ni bili svesni sta je to znacilo mladjim generacijama koje smo zabavljali.

U kolektivu se pojavila ideja o pravljenju pozorisne predstave, ni manje ni vise nego "Hamlet". Branko Cvejic , kasnije Direktor Jugoslovensko Dramskog pozorista, i Djidja karanovic, kasnije poznati filmski reziser, su napravili scenario pa smo se okupili oko njih da preuzmemo zadatke koje su nam namenili. Ja sam sa starijim Dokmanovicem napravio plakat, preuzeo sam i zaduzenje o rasveti jer je predtava predvidjena u vecernjim casovima 

- mrkli mrak ! Dok su Djidja i Cveja uvezbavali odabrane glumce od kojih su neki imali i svoje tekstove a mnogi bili "statisti" da popune scenu, ja sam sa jednim mornarom sa "pomocnog vojnog vodonosca" obezbedio 20 litara nafte u 4 kante - tajno da niko ne zna. ( Pomocni vodonosac je stizao jedanput mesecno da napuni nasu cisternu pijacom vodom ) Od tetka Nine sam dobio dosta pepela iz kuhinjskog sporeta, pomesao sa peskom,

nabavio stare krpe i poceo da pravim baklje. Konzerve od zutog sira ( 40 komada ) sam napunio mesavinom pepela i peska a u sredini ugurao stare krpe ( vojnici su mi objasnili da nafta ne gori ako se u nju ne natopi krpa ??? ) pa sam sve nalio naftom i isprobao baklju jednu noc pred predstavu ( baklja je gorela 5 sati dok se nafta nije istrosila ) - taman koliko nam je trebalo za predstavu. U medjuvremenu, glumacki kadar je uporno vezbao tekst a scenografija je obuhvatala borice sa crkvicom koja je bila idealni oblekat za Hamleta. Trebalo je smisliti i garderobu za predstavu i volsebna ideja je bila da se svi ogrnu carsavima  jer je to bilo jedino sto smo imali pri ruci da kostimiramo veliki broj ucesnika u programu. Celo letovaliste je bilo ukljuceno u predtavu, pa valjda preko 100 dece u predstavi. kako bi predstava podsecala na pravu pozorisnu predstavu trebalo je osmisliti i gledaliste. Poredjali smo sve klupe, stolice, panjeve i kamenje za sedenje i napravili amfiteatar. Ponosan na nas rad Drug Gaja je preko svojih poznanika objavio u Dubrovniku, Sipanu i Slanom sta se priprema na jakljanu tako da smo na premijeri Hamleta imali dobar broj pravih pozorisnih gostiju a na plakatu koji sam napravio za tu priliku ( 3 komada ) pisalo je da ce se predstava Hamleta odrzati na "JAKLJANSKOM LOVRIJENCU".

Mali Bobica, moj asistent, kasnije uspesan arhitekta i dobar gitarista, pomogao je da se rasporede konzerve po krovu crkvice gde je bilo dosta klizavo i opasno ali je budno oko Druga Gaje pratilo svaki nas pokret i sve je obavljeno po planu. Konzerve su takodje postavljene uz putanje od crkvice do mora gde je procesija trebala da prodje dok su sa mora trabakulom dovozili svitu, Danskog Kralja Klaudija ( Cveja-Kit ).

Elem, dosao je i dan predstave. Pozvani gosti su stizali svojim camcima ili brodicima, divili se sceni koja je bila pipremljena, pricali sa Gajom i Garom uz neko meze jer su sva deca bila zauzeta kostimiranjem u uvezbavanjem svojih uloga.

Gledaliste puno ! Zatisje pred "buru".

Svi posedase, pao mrak, ja se verem po ckvici i polako palim konzerve sa bakljom, tisina, samo se zrikavci cuju, rasveta otkriva malo po malo obrise crkvice dok se glumacka grupa priblizava od pozadi publike i spremanu se za nastup. prilazni put je bio takodje osvetljen i moj posao je bio zavrsen. Samo sam strazario i brinuo da neka upaljena konzerva ne padne sa krova crkve i da se neki od borova ne upale u to toplo letnje vece. Predstavu skoro da nisam ni video od svog posla. Scena se napunila glumcima u belim carsavima i vencima oko glave od malsinovih grancica i uz treperenje improvizovanog osvetlenja sve je izgledalo kao iz bajke. Veliki aplauz je pozdravio glumce koji su polako redom krenuli ka obali kroz polumrak. Cekali su Danskog Kralja Klaudija da stigne sa mora i u datom momentu se iza rta (od Sipana) pojavljuje trabakula sa svitom i Kraljem a vesla Maro Vukasin nas domar i cuvar. Tesko je opisati taj prizor kada 50tak dece hrli ka obali da ocekaju svoka Kralja, masu, graje, raduju se, a Kralj se uspravio na pramcu i ne mrda. Scena traje! Publika uziva i na svaku aktivnost glumaca aplaudira u odusevljenju. Onda je Kralj konacno stigao, "podanici" su ga slavili i on je odrecitovao tekst njemu namenjen - ni malo krata ni prost ( za decji uzrast ), pa se svita povukla u mrak a zavrsni tekst propracen ogromnim aplauzom. Trajalo je Boga mi najmanje jedan ipo sat.

Publika je bila u soku ! Da li je moguce da deca mogu ovako da organizuju i ostvare pozorisnu predstavu? Drug Gaja je uzivao sa gostima dok sam ja gasio baklje i obezbedjivao da se svaka baklja ugasi vodom koju mi je Bobica donosio kantama iz mora.  Gosti su bili ocarani, mi smo bili presrecni a Drug Gaja je setno gledao u zemlju i uzivao u "svojoj" deci u kojima je probudio najkvalitetnije u njima sto ih je pratiolo kroz ceo zivot do dan danas.

 

Toliko za ovaj put !

 

************NASTAVICE SE************

 

 

 

 

Comments (3)

Ana Marjanovic-Shane said

at 6:22 pm on Jun 22, 2011

Micko, pa gde je nastavak??

Ana Marjanovic-Shane said

at 6:23 pm on Jun 22, 2011

Jos jedno pitanje -- da li je istina da se na onom pismu gore potpisao i JBTito (iako je pisano 1985?? :-) i ko je taj Tito?

Milan Jojkic said

at 8:20 pm on Dec 17, 2015

Evo i nastavka 17 decembra 2015 a ko se potpisao sa JBTito pitacemo Pekaru on sigurno zna

You don't have permission to comment on this page.