| 
  • If you are citizen of an European Union member nation, you may not use this service unless you are at least 16 years old.

  • Whenever you search in PBworks, Dokkio Sidebar (from the makers of PBworks) will run the same search in your Drive, Dropbox, OneDrive, Gmail, and Slack. Now you can find what you're looking for wherever it lives. Try Dokkio Sidebar for free.

View
 

Miris Beograda

Page history last edited by PBworks 15 years, 5 months ago
 
 

 Dušan Glušac

 

MIRIS BEOGRADA                                                                                                                  21. oktobar 2006.

Trst je, nekada, dok smo bili gladni svega, mirisao na zemičke sa   Sava centru; miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja pomešan  Beograd u  Beograd crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine;Beograd tužnih Novih godina, i opustelih leta, bez para, sa  

tvrdom korom i kožne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke  

''svinger'', Pariz je mirisao na kroasane i caffe au lait, Atina na  

žućkastu prašinu Akropolja i ovčiji loj, Crikvenica je mirisala  

na crno- bele fotografije izreckanih ivica, na more i borove  

iglice. Mitrovac na Tari mirisao je na oštre noći, na razblaženi  

čaj od šipka koji se pije iz plastične šolje, na ''Gavrilović''  

paštetu...

Miris Beograda, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:

Miris bureka sa višnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace;  Miris

vlažnih lešnika u Botaničkoj bašti i miris našeg straha  

dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara;  

Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca i  

roza sedefastog laka za nokte komšinice iz dvorišta; Miris ajvara  

i prvih trešanja; škripanje najlonki na halter naše majke dok  

ponosna vodi nas tri u šetnju, na baklave kod ''Medjeda'' i miris  

njene male tvrde kožne tašne model Džeki O, i miris njenog  

majušnog crvenog karmina koji leži unutra i koji ona vadi  

drvcetom šibice .

Miris sumraka i lubenica sa prasećim repovima koje naš otac  

znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na  

svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim  

Drinčićevom.

Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u  

Gundulićevom vencu, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima  

pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenopsa fudbalske  

utakmice.

I zatim, mirisi leda na klizalištu na Tašmajdanu, miris novih  

fotelja u Domu pionira, mirisi slave i spektakla u Takovskoj kad  

proviri Čkalja ili Dragan Laković iz zgrade televizije.

I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti,  

miris Old Spice after shave , pomešan sa mirisom gulaša od bubrega  

sa kajmakom u vrućoj lepinji.

Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim lažnim biserima u izlozima,  

i miris otmenosti u čuvenoj obućarskoj radnji ''Kralj'' u Knez  

Mihajlovoj ulici.

Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u ''Poletu''.

I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo  

mokri, dok ležimo na svim našim južnim morima ispod Čukarice;  I onda,

miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na  

Vračaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju  

penjući se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u  

 

sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima.

Miris ''Jelen'' graševine u Međunarodnom pres centru i miris  

važnosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka -

godinama kada je mirisao na belo vino.

I, kasnije,

Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i  

straha, i miris bombi i bespomoćnosti.

I, zatim, svi oni užasni mirisi u redovima za vize, za banke, za  

kafu i benzin.

I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih  

tekstova po novinama, mirisi šerpi i lonaca pomešani sa mirisima  

mraza i gripa.

 

krntijama na ulicama, ozloglašen, u cipelama od skaja.                                       

Ej, pa nismo sve mirise osetili. Jos (o)sećam mirise sa ŠTRAFTE. Knez Mihailova br. 22.                       5. decembar 2006.

Radnja časovničara Pere Jokića. O, kakvi su mirisi iz ove radnje dolazili. I kakvi glasovi.

Pardon, pogledi strogog gosn Pere. (Kasnije smo želeli te poglede, ali...)

Stajali ispred radnje skoro svako veče oko osam i bili gluvi na njegova gunđanja da mu zaklanjamo izlog.

( Otud valjda i reč gluvarenje potiče od tog vremena...)

Čekali Sretena Srećka Pešića, pomoćnika, da završi posao i da nastavimo da gluvarimo...

Mirisala je baklava iz MEDZEDA, jeste, cipele iz prodavnice KRALJ  su imale svoj miris, ali, mi smo bili mali

za velike brojeve ovih cipela.  

Pomenu se gore Dom pionira. Znam, znam, Takovska 8. Pored Televizije. Broj 10. Ali,

prvi mirisi stizali su iz Knez Mihailove 9, prvi sprat. Dom pionira Beograda. Na ovoj adresi od aprila 1952.

pa do 1968. godine, kada se preselio u Takovsku 8. Ali, ja bih još malo o mirisima iz Doma.

Radomir Gajić – drug Gaja. Upravnik Doma. Šana Lukić – Šotra, likovni pedagog. Leposava – Lela Tufegdzić.

Drugarica Gara. Drugarica  Marija. Bora Lazarević. Mita. Drugarica Olivera. Drugarica Branka Nikčević.

Kakvi su to bili vaspitači Doma. Puni mirisa. Do današnjih dana. Do kraja vremena.

Bar za nas iz Doma, sa letovanja na Jakljanu, zimovanja u Stanišincima na Goču, Mitrovcu na Tari, Pionirskom gradu.

Rade Denić na subotnjim poselima pušta ,, Mi mladi,, sa ,,Telefunkenovog,, magnetofona. Molimo ga za još.

Takvi su bili mirisi tih subota. A tek filmovi, Diznijevi crtaći koje je isto Rade puštao.

A Srdjan Điđa Karanović u foto – kino sobi montira svoj prvi igrani film u Domu ,,Pažnja, snima se!,,

koji je bio upravo snimljen na proteklom letovanju na Jakljanu. A sestre Beba i Vladana Krnetić, Tanja Trušin, Dunja Dokić,

Emilija Kovačević, Dušan Glušac, Dušan Jovanović, Milenko Jovanović, Goran Gvardiol, Miša Čolović u likovnoj sekciji

šire specifične mirise terpentina, uljanih boja, razređivača, mirise međunarodnih nagrada koje su stizale za uspela likovna dela.

Prepoznajete li neka od ovih imena? Osećam ih i danas u ovom našem prestonom gradu, osećaju ih i oni napolju. Nekima - mir prahu njihovom!

Terazije Belog Grada. Najlepši miris. Hej, hoteli MOSKVA i BALKAN. Palata ALBANIJA. DUSANOV GRAD

i odlična kuvana vina zimi. Bioskopi KOSMAJ i BEOGRAD. Kakvi nazivi. Još tada smo raspirivali bratstvo – jedinstvo,

pamteći i izgovarajući ih. Galerija ULUS na uglu Sremske. Prva izložba MEDIALE. Olja Ivanjicki farba poklopac slivnika.

Pardon, stvara. MED i ALA! Ala je mirisala u kratkoj pop – art haljini! Drug milicioner Ramo,  rodom iz Nikšića,

stoji u blizini i samo nešto zapisuje u blok koji uredno vraća u torbu o ramenu. Crni strogi pogled i još crnji brkovi i najstroži miris vlasti.

Mimohod i sahrana Moše Pijade 1957, prvomajske parade, Prva konferencija nesvrstanih, dočeci dragih, crnih gostiju, crne limuzine,

car Haile Selasije i zaustavljanje ispred MOSKVE da bi monarh bacio zlatnike narodu, a UDBAŠI u civilu skupljali iste, prvi trolejbus

od aluminijuma, miris asfalta kojima su se Terazije ponovile, a  beogradska kaldrma zauvek izvađena.

Terazije 10. Najlepši ulaz. Mermer i kocka. Neki vele da su stubovi od k a r a r a mermera. Zvirnite i danas tamo i proverite,

ako vas pusti neki mrgud od portira firme ,,Jugošped,, koji nema nikakav miris. Ne oseća (se), brate! (i sestro!)

Terazije 16. Najlepši mirisi iz tog ulaza. Đorđe Marjanović i đokisti. Ko nekad u osam... Terazije 22. Violina malenog Jovana Kolundzije

prvo izviri iz tog ulaza. A on, ulaz, toliko uzan da se, čini se, ulazilo sa strane. Prvo violina, pa Jovan, pa sestra Nada, pa...

A miris viršli sa senfom u prvom kiosku, na platou između MOSKVE i BALKANA. U redu se stajalo za te mirisne viršle.

Drugarice, molim vas, PAR viršli... A ispred BALKANA se toči najlepši sladoled. Prvi put iz aparata koji ne pravi kugle,

već divnu šaru, u boji. Drugarice, za mog malog, SAMO  vanilu. Od maline ga boli grlo!...

Terazije 45. Turistička agencija PUTNIK. A u izlogu najveći brod i najveći avion. PRAVI! Kladili smo se da mogu da plove i lete,

samo kad bi nam ih dali! A nosevi na izlogu, i uveče oni, mislim, brod i avion, osvetljeni, pa mirišuuu...

A miriše KASINA. Prva samoposluženja. Poslužavnik, pa čorbast pasulj, kupus salata, dva hleba, pa... a na kraju kasa i debela drugarica

prvo sve zapiše na papir, pa otkuca  račun na mašini, pa primerak meni, a drugi primerak probode na ekser kraj kase.

Da se sve posle, na kraju smene sravni!

A jeste li nekad osetili miris šljake? To je onaj oštri miris koji se momentalno oseti kada moj otac, ložač Milan iz Terazije 10 počne da gasi

oko četiri tone izgorelog uglja i pretvara ga u šljaku, a ono štipa li, štipa, mislim, po nosu. Radio je taj posao 41 godinu, kad dođe zima, a ostalo vreme je bio sjajan majstor. Deset prstiju, jedanaest  zanata. Za celu jednu zgradu. A znate li da je ispod Terazija išla čitava jedna železnica sa par vagona i razvozila ugalj po boksovima? Bilo nekad...Milan sa Terazija. Kako to gordo – miriše! Umro u devedesetoj...

16. marta 1997! A zgrada Robnih kuća Beograd? Pratio sam stvaranje njenih mirisa dok se zidala. Prva, tooolika robna kuća na brdovitom Balkanu. Sa mantilima, šuškavcima koji su se zvanično prodavali i više nije bilo IN imati ih iz Trsta. A moj otac Milan mi često pokazivao noću,

 beše često oko ponoći, pusto Terazije, kako se crna limuzina zaustavlja ispred Robne kuće i kako jedan par izlazi i razgleda izloge. Nedugo zatim čuju se milicijske sirene i nekolika kola sa milicionarima, a i oni u civilu se raspoređuju po Terazijama. Eh, nije više zanimljivo i – Tito i Jovanka ulaze u limuzinu i... umeo je naš drug Tito često sam da se doveze do Terazija i opet ista scena i zvuk i – miris strogoće počinje!

A u bioskopu ,,KOSMAJ,, se uvek osećao neki otužni miris, ustajalih milovanja u mraku, dok ne stigne zima i dok se ne potpali velika peć – bubnjara koju pazi jedna tetkica. Ona je bila institucija! Usred  filmske radnje ona dzara vatru. Širi se onaj prepoznatljivi miris šljake i žara koji

 ispada na patos, pa u mraku sve svetluca i miriše. Kad se vraća, posle završenog dzaranja, obavezno je neko uštine za zadnjicu. Tada nije bilo ,,vatanja,, za istu. Posle se otvorio bioskop ,, Kozara,, i tu je bilo već sasvim drugačije. I drugi mirisi.

Ha, ostali su mirisi piroški i mekika ispred ,, Atine,, na Terazijama. I danas mirišu, ali slabije i ređe. Mec Donald,s se sad oseća jače!

Ah,da, a na uglu Sremske i Terazija, iznad nekadašnje galerije ULUSA, gore, na krovu je kula od drveta u kojoj je Makavejev snimio onu kultnu scenu sa golom Evom Ras i crnom mačkom u filmu,, Ljubavni slučaj službenice PTT,, a posle je izgorela ta kula i ne znam, danas, kad je ova postojeća sagrađena? A na istom ulazu je stanovala moja drugarica iz osnovne škole Mirjana R. Ona i mama. Obe božanstveno lepe i zgodne.

Ili mi se to samo tada činilo? Kad zajedno izađu u šetnju, komšiluk se umiri, utiša. E, to su bili mirisi... i nemojte odmah one NATO mirise, ili one protestne, ili... Beli Grad jos ima SVOJIH mirisa. Kaldrma se još oseća. ČUJETE LI? Mogao bih još malo i o najboljem kiselom kupusu u

,, Papuku,, o kuvanom vinu u ,,Mažestiku,, o Bati Kamenom i o mom Hercegovcu Voji Krstarici ( Govedarici), o sankanju niz parkić između ,,MOSKVE,, i ,,BALKANA,, i kalpiiiššš niz Prizrensku, jer su nas u Balkanskoj čekali milicionari i – uzimali sanke! A prvi put sam se vozio u bobu i kalpiiššš niz stazu kod crkve Ružice na Kališu i skoro do Kule Nebojše tako. Sav od gvožđa i samo bob i nas trojica na njemu, jer se drugi razbeže... A možda još o velikom muralu ,, Beograd juče, danas, sutra,, koji sam sa likovnom sekcijom škole ,,20. oktobar,,

u Kosmajskoj ulici oslikao, a da nisam ni znao šta je to mural.  Ja sam oslikao celo juče, skoro danas i malo sutra! Bože, od tolikih mirisa se

meni rašire nozdr... pardon, prsti mi se raspišu i zato molim, nastavite se...

 

=================

 

Pa KOHoAK kaze:

 

Evo ja cu se malo "nastaviti"  ;-))

 

 

Bioskop "KOCMAJ", Braca Marx. "Jedan dan na trkama". Nas desetak, vecinom Jakljanaca. Mnogi od gorepomenutih. Ceo jedan "red sa strane". Film pocinje, publika jos ulazi. Roki "CTEHA" [kasnije se okumismo] vice: "Sedaj bre dole, nije vam ovo pasaz za Cumicevu!" Svi se smeju. Najvise se, i najglasnije, a najlepse i najzaraznije smeje Dule Glusac. Dozivljaj za sebe ici s njim u bioskop. Kad svi utihnu,posle dobrog fazona, mi ga podsetimo na isti. Onda on pocne da se smeje. Tako zarazno da cela sala, jedan po jedan, pocinje da se kikoce. Najzad svi urlaju od smeha. Zarazio ih. Onda se smeje cela sala, ali bez Duleta. On, od smejanja, zveknuo rukom o zid i razbio sat. Njemu nije smesno, a mi ostali Jakljanci pocepali stomake, valjamo se po podu. Eh....

 

 

KOHoAK, BAHKYBEP

 

=================

 

A šta je sa mirisom Dorćola? Đačko kupatilo (danas je tu bazen 25 maj, ili kako se sad već zove) sa ukotvljenim starim, zarđalim šlepovima, gomilom nas klinaca koji hrabro pivamo među njima, a policija (pardon, narodna milicija) nas juri. Kažu, voda je zagađena, zarazićemo se, a i postoji realna opasnost da nas voda podvuče pod šlep. Niko se nije zarazio, niti udavio. Ali zato kad dođem kući mokre kose, majka prebije boga u meni (normalno, iz straha šta je sve moglo da mi se desi). No, to ne pomaže i već sutra, eto me opet na Đačkom.

Ako nismo na Dunavu, a mi smo u Dušanovoj i igramo između četiri vatre, ili fudbal. Zamisli, u Dušanovoj – na svakih pola sata prođe po neki kamion. Probaj to danas! Lopte su bile skupe, roditelji ih nisu kupovali. Dosetili smo se da skupljamo stare novine i uopšte stare stvari, nosili na odpad koji je bio u blizini i prodavali.Rolšule su bile retke, a bicikl još ređi. Neki od nas koji su bili srećni da imaju ova blaga, davali su onima koji nisu te sreće, da provozaju po jedan krug. Naravno, besplatno! Jednom prilikom je nekome palo napamet da naplaćuje ove vožnje. Bio je izbačen iz društva!

Onaj Trst sa početka priče, je bio toliko važan, da kada se otac vraćao sa prvog službenog puta u Trst (ne onaj Kusturičin!), učiteljica me je pustila sa časova da vidim šta mi je doneo. A doneo je lutku koja govori i hoda!!! i cigaret - žvake upoakovane u paklice kao za cigare. A od tih žvaka si mogao da praviš balone .... i jednom rečju bile su pravi hit i ceo razred je dobio po neku „cigaru“, a učiteljica se „kobajagi“ ljutila, jer deca ne smeju da puše .........   eh, ti mirisi!

Užina! Parče hleba i pekmeza, ili mast i hleba, vrlo retko salama! Ja tebi griz moga, a ti meni od tvog sendviča. Interesantno, nismo dobili žvale, a bilo nas je razno-raznih, i musavih i znojavih i prljavih. To su bili mirisi koji se ne zaboravljaju! A bioskop ,,Braća Baruh,, ili od milja zvan, „Buvara“ (danas bioskop REX) – drvene rasklimatane stolice, ali u zadnjem redu balkona, prvi poljibac ..... Još jedan nezaboravni miris. Repertoar, ma koga je briga!

Svakog jutra te probudi deda Sušić, stari brka negde iz okoline Beograda, koji donosi mleko natovareno na kola koja vuče konjče. A deda Sušić ga je okitio starim šeširom. Miris svežeg mleka i konjskog znoja!

Kalemegdanska tvrđava, riznica svih naših pustolovina. Verovatno je scenarista Lare Kroft dete ovih krajeva, koji je dobio inspiraciju zavlačeći se po lagumima i verući se po tvrđavi. To je samo mali izbor mirisa moga detinjstva, a ima ih još: igranke na Zvezdinom, prvi BITEF, Štrafta i Američka čitaonica, Klub književnika, najbolji roštilj na Adi kod čika Janjićija, Dom omladine i ,,Siluete,, Cepelin..... Miris lipa u Krunskoj ulici .......... ima i nekih ružnih mirisa, ali o njima neću, jer ovo je moj Beograd! 

(vasa Mira Milivojevic)

(Prosledio Glusac a Micko okacio Aug 16.2007 )

 

Comments (0)

You don't have permission to comment on this page.